У чему су се огледале сличности и разлике у положају српског народа који је живео у Османском и Аустријском царству?

Српски народ је у XVIII веку живео под влашћу Османског царства, Хабзбуршког царства и Млетачке републике, па је његов положај зависио од државе у којој се налазио. У Османском царству Срби су после аустријско-турског рата 1788–1791. добили кнежинску самоуправу, док су у Хабзбуршкој монархији уживали привилегије и имали развијену црквену организацију преко Карловачке митрополије. Сличност је у томе што су у обе државе били под страном влашћу и претежно се бавили сељаштвом, а разлика је у степену...

Под влашћу султана и аге – српски народ под страном влашћу у XVIII веку

Најважније из лекције

План-резиме

Политички положај српског народа у XVIII веку
1. Српски народ био је под влашћу три државе: Османског царства, Хабзбуршког царства и Млетачке републике.
2. Стални аустријско-османски сукоби крајем XVII и током XVIII века довели су до масовних сеоба Срба на север.
Београдски пашалук и борбе против Османлија
1. Хабзбуршка управа (1718–1739):
  1. Од Пожаревачког мира (1718) до Београдског мира (1739) територија централне Србије била је под аустријском влашћу као „Краљевина Србија”.
  2. Након Београдског мира (1739) уследио је период мира, па Османлије подстичу насељавање Срба.
2. Аустријско-турски рат (1788–1791) / Кочина крајина:
  1. Срби су масовно ратовали као добровољци на страни Аустрије под командом капетана Коче Анђелковића (учествовао и Ђорђе Петровић Карађорђе).
  2. Рат је завршен без победника; Аустрија није заштитила права Срба, што доводи до пада њеног угледа.
3. Увођење кнежинске самоуправе (1791):
  1. Османска порта даје самоуправу ради обезбеђења границе: кнезови у кнежинама прикупљају порез и суде у мањим споровима.
  2. Србима је дозвољена обнова цркава и манастира и отварање школа.
  3. Београдски везир Мустафа-паша обезбедио је мир и праведну управу („српска мајка”).
Срби у Хабзбуршкој монархији – институције и аутономија
1. Карловачка митрополија:
  1. Организацију започео патријарх Арсеније III Чарнојевић након Велике сеобе (1690).
  2. На сабору у манастиру Крушедолу одлучено је да поглавар носи титулу митрополита, са седиштем у Сремским Карловцима.
  3. Признавала је Пећку патријаршију до њеног укидања 1766. године; представљала је најважнију српску националну и црквену установу.
2. Народно-црквени сабори:
  1. Омогућени царским привилегијама Леополда I крајем XVII века као највише представничко тело Срба.
  2. Темишварски сабор (1790):
    1. За митрополита изабран Стеван Стратимировић (управљао 1790–1836).
    2. Први пут затражена територијална аутономија за Србе у Банату (Бечки двор одбио захтев).
Друштвена структура Срба у Хабзбуршкој монархији
1. Сељаштво (најбројнији слој):
  1. Срби граничари у Војној крајини – слободни сељаци-војници, ослобођени феудалних дажбина, али уз сталну војну обавезу.
  2. Срби ван Војне крајине – феудално зависни кметови чије су обавезе биле дефинисане урбарима.
2. Свештенство: најутицајнији друштвени слој, чувари православне вере, језика, писма и идентитета.
3. Грађанство: становници градова (Нови Сад, Сентандреја, Будим, Пешта, Вуковар), трговци и занатлије; главни носиоци културног развоја.
4. Племство: малобројни слој настао из редова виших официра (породице Стратимировић, Текелија):
  1. Временом подложно германизацији и мађаризацији.
  2. Сава Текелија – доктор права, задужбинар и оснивач завода „Текелијанум” у Пешти за школовање српске омладине.
Култура и просвета у XVIII веку
1. Руски утицај: у страху од покатоличавања успостављају се везе са Русијом; долазе руски учитељи и књиге, а у српску књижевност улази рускословенски језик.
2. Уметност: економски успон довео је до процвата барокне црквене архитектуре и сликарства (иконе и фреске).
3. Школство:
  1. Царица Марија Терезија уводи обавезно трогодишње основно школовање.
  2. Оснивање Карловачке гимназије (1791) – прве и најстарије српске гимназије.
4. Просветитељство: Доситеј Обрадовић кроз дело Савети здравог разума (1784) и остале списе шири идеје разума, науке, васпитања и верске толеранције.

Лекција кроз датуме

17 век | Привилегије цара Леополда I и народно-црквени сабори

Крајем 17. века, цар Леополд I даровао је Србима у Хабзбуршкој монархији привилегије. Захваљујући њима, успостављени су народно-црквени сабори који су били највише народно и црквено представничко тело Срба у тој држави.

1690 г. | Организација Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији

Одмах након Велике сеобе Срба почела је организација СПЦ у Хабзбуршкој монархији којом је руководио патријарх Арсеније III Чарнојевић. Исте године, османске власти су за патријарха поставиле Калиника I, због чега је Српска црква једно време имала два поглавара.

18 век | Српски народ под влашћу страних царстава (18. век)

Током 18. века, највећи део српског народа налазио се под влашћу Османског царства (у оквиру Београдског пашалука), док су остали делови живели под влашћу Хабзбуршког царства и Млетачке републике. Ово је период честих ратова, миграција, али и културног и економског развоја српског грађанства.

1717 г. | Почетак изградње Римског бунара у Београду

За време хабзбуршке окупације Београда започета је изградња бунара на Калемегдану (погрешно названог Римски бунар). Грађен је до 1731. године, дубок је 51 метар, а дно му се налази испод нивоа Саве.

1718 г. | Пожаревачки мир и успостављање Краљевине Србије

Пожаревачким миром Хабзбуршка монархија преузима власт над централним деловима Србије. Ова територија се под аустријском управом званично називала Краљевина Србија.

1739 г. | Београдски мир и крај хабзбуршке управе у централној Србији

Окончана је власт Хабзбуршке монархије над Краљевином Србијом. Османске власти су повратиле контролу и након дужег периода без сукоба почеле да подстичу досељавање Срба на опустеле територије Београдског пашалука.

1745 г. | Стицање племства породице Стратимировић

Стратимировићи су међу првима у Хабзбуршкој монархији стекли племићку титулу и поседе за своје војничке заслуге. Из ове породице потиче и чувени митрополит Стеван Стратимировић.

1766 г. | Укидање Пећке патријаршије

Пећка патријаршија је укинута. Све до ове године, Карловачка митрополија као најважнија институција Срба у Хабзбуршкој монархији признавала је њену јурисдикцију.

1788 г. | Почетак Аустријско-турског рата (Кочина крајина)

Почео је рат у коме су Срби масовно учествовали као добровољци на страни Аустрије, надајући се ослобођењу од Османлија. Због капетана Коче Анђелковића, који је командовао једним одредом (у ком је био и Карађорђе), рат је упамћен као Кочина крајина.

1790 г. | Темишварски сабор

Најзначајнији народно-црквени сабор Срба у 18. веку. За митрополита је изабран Стеван Стратимировић, а Срби су први пут од Бечког двора истакли захтев за територијалном аутономијом на простору Баната, што је одбијено.

1791 г. | Крај Аустријско-турског рата и увођење кнежинске самоуправе

Рат је завршен без победника, а мировним уговором Аустрија се није заузела за права Срба, што је довело до пада њеног угледа. Ипак, ради обезбеђења границе, османска Порта је у Београдском пашалуку Србима дозволила кнежинску самоуправу (прикупљање дажбина, суђење у мањим споровима, обнову цркава и школа).

1791 г. | Оснивање гимназије у Сремским Карловцима

Основана је најстарија српска гимназија, што је представљало догађај од великог значаја за културни и просветни развој Срба у Хабзбуршкој монархији.

1836 г. | Крај управе митрополита Стевана Стратимировића

Завршетак периода од четрдесет шест година (почев од 1790. године) током којег се Стеван Стратимировић налазио на челу Карловачке митрополије.

1842 г. | Смрт Саве Поповића Текелије

Завршава се живот једног од најобразованијих и најбогатијих српских племића у Хабзбуршкој монархији. Пред крај свог живота, Текелија је завештао имовину за школовање српске омладине, захваљујући којој је у Пешти основан завод Текелијанум.

Београдски пашалук

Током XVIII века српски народ био је територијално и политички раздвојен између Османског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Средишњи српски простори налазили су се под османском управом у оквиру Београдског пашалука, где су чести аустро-турски сукоби крајем XVII и почетком XVIII века узроковали масовне сеобе становништва на север. Након Пожаревачког мира 1718. године, Хабзбуршка монархија је преузела контролу над овим подручјем организујући га као Краљевину Србију, али га је Београдским миром 1739. године поново изгубила, након чега су османске власти подстицале повратак и насељавање српског живља.

Нови ратни сукоб између Аустрије и Турске (1788–1791), у српском народу запамћен као Кочина крајина по капетану Кочи Анђелковићу, поново је покренуо добровољачки покрет Срба (међу којима је био и Ђорђе Петровић Карађорђе) у нади за ослобођењем. Иако је рат окончан без победника и без хабзбуршког залагања за положај хришћана јужно од Саве и Дунава, овај период означио је јачање војног искуства и националне свести српског народа.

Кнежинска самоуправа

Како би стабилизовала погранично подручје након рата 1791. године, Османска порта је у Београдском пашалуку озваничила кнежинску самоуправу. Локалне старешине (кнезови) на челу кнежина преузеле су одговорност за прикупљање пореза и пресуђивање у мањим међусобним споровима. Српском становништву омогућено је подизање и обнављање верских објеката као и рад школа, а одржавању стабилности и релативне сигурности крајем XVIII века допринела је и умерена управа београдског везира Мустафа-паше.

Карловачка митрополија и народно-црквени сабори

Након Велике сеобе 1690. године коју је предводио патријарх Арсеније III Чарнојевић, отпочело је институционално организовање Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији. После одлука сабора у манастиру Крушедолу и преношења средишта у Сремске Карловце формирана је Карловачка митрополија, која је представљала највишу верску и националну установу свих православних Срба у Монархији (признавајући духовну власт Пећке патријаршије до њеног укидања 1766. године).

На основу царских привилегија Леополда I заживели су народно-црквени сабори као највиша српска представничка тела на којима су се бирали црквени великодостојници и одлучивало о пореским, просветним и социјалним питањима. Најважнији је био Темишварски сабор 1790. године, на коме је за митрополита изабран Стеван Стратимировић (који је црквом управљао до 1836. године) и када је од бечког двора први пут затражена засебна територијална аутономија у Банату, што су аустријске власти одбиле.

Друштво

Српска заједница у Хабзбуршкој монархији била је сталешки раслојена:

Сељаштво: Најбројнији део становништва. Срби у оквиру Војне крајине имали су статус слободних војника-граничара без феудалних обавеза, али уз сталну ратну службу, док су Срби ван Крајине били феудално зависни кметови чија су давања и кулук били уређени урбарима.
Грађанство: Формирано у трговачким и занатским центрима (Нови Сад, Сентандреја, Будим, Пешта, Вуковар), овај слој је својим богатством био главни покровитељ просвете, књижевности и уметности.
Свештенство: Високи црквени јерарси чинили су политички и духовно најутицајнији слој, делујући као главни заштитници српског идентитета, језика и вере.
Племство: Малобројна елита настала из редова истакнутих војних официра који су за заслуге добијали племство и имања од хабзбуршког владара (нпр. породице Стратимировић и Текелија). Због мале бројности, племићке породице су временом биле подложне мађаризацији и германизацији. Истакнути представник племства Сава Текелија основао је у Пешти задужбину „Текелијанум” за помоћ у образовању српских ђака и студената.

Култура Срба у Хабзбуршкој монархији

Плашећи се католичења, српска јерархија се почетком XVIII века повезала са Руском империјом, одакле су довезени уџбеници, богослужбене књиге и доведени први учитељи, услед чега је рускословенски језик заменио српскословенски као књижевни језик елите. Економско јачање грађанског слоја омогућило је значајну обнову и градњу православних храмова и манастира који су попримили одлике средњоевропског барока.

Просветне реформе царице Марије Терезије увеле су трогодишње обавезно основно школовање, што је раширило мрежу сеоских школа, док је 1791. године основана прва српска гимназија у Сремским Карловцима. Штампање српских књига у европским центрима (Венеција, Беч, Будим, Лајпциг) подстакло је описмењавање, док је Доситеј Обрадовић својим делима (међу којима су Совјети здравог разума) поставио темеље српског просветитељства, критикујући застареле обичаје и заговарајући науку, образовање и верску трпељивост.

1.8. Под влашћу султана и аге – српски народ под страном влашћу у XVIII веку

Изабери решење задатка: