Најважније из лекције
План-резиме
-
Појам Српске револуције
- Значај и дефиниција: Преломни период у историји српског народа; почетак обнове српске државности након три и по века од пада средњовековне државе.
- Периодизација:
- Ратни период: 1804–1815. године (обухвата Први српски устанак, Хаџи-Проданову буну 1814. и Други српски устанак 1815).
- Мирнодопски период: до 1835. године (завршава се укидањем османских феудалних односа).
- Историографски назив: Термин увео немачки историчар Леополд Ранке (1829) према казивању Вука Стефановића Караџића.
- Тековине: Социјално ослобођење сељаштва (укидање кметства и стицање поседа) и културно-просветни развој.
-
Узроци и повод за избијање Првог српског устанка
- Дахијска управа (1801–1804): Узурпација власти четворице дахија (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага) након убиства Мустафа-паше; суров терор над становништвом био је директан узрок устанка.
- Сеча кнезова (крај јануара 1804): Погубљење око 80 најугледнијих српских кнезова, свештеника и трговаца (међу њима Алекса Ненадовић, Хаџи Рувим) било је непосредан повод за устанак.
-
Почетак устанка и војни успеси (1804–1806)
- Збор у Орашцу (Сретење, фебруар 1804): Донета одлука о дизању оружаног устанка; за вођу је изабран Ђорђе Петровић Карађорђе.
- Почетне акције и уклањање дахија (1804):
- Заузимање утврђења Рудник (март 1804).
- У сарадњи са босанским везиром ког је послала Порта, дахије су погубљене у лето 1804. године.
- Прелазак у отворени рат са Османским царством:
- Битка на Иванковцу (1805): Први директан сукоб и победа над регуларном османском војском.
- Битка на Мишару и битка на Делиграду (1806): Велике победе над османским снагама.
- Ослобођење градова: Ослобођење Београда (почетак 1807), Шапца и Ужица, чиме је 1807. године у потпуности укинута османска власт у Београдском пашалуку.
-
Српско-руско савезништво и ратне операције (1807–1812)
- Савез са Русијом: Склапање војног савеза након што је Русија крајем 1806. ушла у рат са Османским царством; примирје из 1807. омогућило је затишје током 1808. године.
- Ратне операције 1809. године:
- Офанзива према Нишу и Новом Пазару са циљем спајања са Црном Гором.
- Пораз на Чегру због неслоге војвода; херојска погибија војводе Стевана Синђелића. Турци након битке граде Ћеле-кулу у Нишу.
- Устаничке победе 1810. године: Битке на Варварину и код Лознице.
- Букурешки мир (мај 1812): Споразум Русије и Порте; садржао одредбу (члан 8) о амнестији и аутономији за Србе, уз захтев да устаници предају оружје и градове султану, што су устаници одбили.
-
Слом устанка (1813)
- Османска офанзива (лето 1813): Масовни напад надмоћне османске војске; пад одбране у Крајини након погибије Хајдук Вељка Петровића у Неготину (август 1813).
- Крај устанка (октобар 1813): Карађорђе и већина старешина прелазе у Аустрију (потом у Русију); Османлије улазе у Београд и гуше устанак.
-
Организација устаничке власти (1804–1813)
- Устаничке институције:
- Вожд: Врховни војни и цивилни предводник (Ђорђе Петровић Карађорђе).
- Скупштина: Скуп старешина на којем су доношене кључне одлуке о рату, миру и порезима.
- Правитељствујушчи совјет (основан 1805): Првобитно представништво нахија за доношење прописа и суђење; реформом из 1811. године претворен у владу са попечитељима (министрима), потчињеним вожду (Доситеј Обрадовић је био први попечитељ просве wrap-up/просвете).
- Унутрашњи политички сукоби: Сукоб Карађорђа са опозицијом коју су предводиле поједине војводе (Миленко Стојковић, Петар Добрњац), разрешен 1811. Карађорђевим учвршћивањем апсолутне власти и прогонством политичких противника.
- Устаничке институције:
Лекција кроз датуме
9 век | Почетак раздобља средњовековне државности Србије
Девети век (IX век) представља почетак првог великог раздобља српске државности, које је трајало све до пада под османску власт.
15 век | Крај раздобља средњовековне државности Србије
Петнаести век (XV век) означава слом средњовековне Србије под налетом Османлија и крај првог великог раздобља српске државности.
1801 г. | Почетак дахијске управе у Београдском пашалуку
Четворица дахија (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага) убили су београдског везира Мустафа-пашу, узурпирали власт и завели сурову управу која је изазвала велико незадовољство српског народа.
1803 г. | Планирање буне против дахија
Део Срба из Београдског пашалука почео је у тајности да планира покретање оружане буне како би се ослободили тешке дахијске владавине.
януари 1804 г. | Сеча кнезова
Крајем јануара, дахије су на препад убиле око 80 угледних Срба (попут Алексе Ненадовића и Хаџи Рувима) у намери да спрече побуну. Овај догађај био је непосредан повод за избијање Првог српског устанка.
14 февруари 1804 г. | Збор у Орашцу и почетак Српске револуције
На Сретење (14. фебруара по тадашњем грегоријанском календару) одржан је збор кнезова, свештеника и трговаца у Орашцу. Донета је одлука о покретању Првог српског устанка, за чијег је вођу изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Ово означава почетак Српске револуције и раздобља нововековне државности.
март 1804 г. | Заузимање утврђења Рудник
Почетком марта устаници су освојили османско утврђење на планини Рудник, остваривши један од првих великих војних успеха у устанку који се брзо ширио.
1804 г. | Крај дахијске управе
У лето 1804. године, договором устаника и босанског везира ког је послала Порта, дахије су погубљене. Османске снаге су се повукле у утврђене градове, чиме је и званично престала дахијска управа.
1805 г. | Битка код Иванковца
Српски устаници су савладали османске трупе, чиме је устаничка Србија ступила у отворени сукоб са Османским царством. Ова битка представља почетак нове фазе Првог српског устанка.
1806 г. | Битке на Мишару и Делиграду
Устаници су однели кључне победе над османском војском код Шапца (на Мишару) и код Алексинца (на Делиграду), што је подстакло даље и масовније ширење устанка.
1806 г. | Улазак Русије у рат против Османског царства
Крајем године Русија је објавила рат Порти и позвала српске устанике да јој се придруже. Уздајући се у руску помоћ за стицање независности, устаници одбијају мировне преговоре са Османским царством.
1807 г. | Ослобођење Београда и крај османске власти у Београдском пашалуку
Почетком 1807. године устаници су ослободили Београд, што представља врхунац војних успеха. Након ослобођења Шапца и Ужица исте године, османска власт у Београдском пашалуку је у потпуности укинута.
1807 г. | Примирје Русије и Османског царства
У лето 1807. године Русија је са Портом потписала примирје које се односило и на Србију, због чега је наредна, 1808. година, била једна од најмирнијих током устанка.
1809 г. | Битка на Чегру
Услед неслоге српских старешина, војска је поражена код Ниша. Војвода Стеван Синђелић је у пресудном тренутку битке запалио барутану и погинуо са својим саборцима. Османлије су од лобања погинулих Срба сазидале Ћеле-кулу.
1810 г. | Битке на Варварину и код Лознице
Након опоравка од пораза на Чегру, устаници су консолидовали редове и извојевали две велике и значајне војне победе над османском војском.
май 1812 г. | Букурешки мир
Како би избегла ратовање на два фронта уочи Наполеоновог напада, Русија закључује мир са Портом. Србима је обећана амнестија и самоуправа, уз услов да признају султанову власт и предају оружје.
август 1813 г. | Пад Неготина и погибија Хајдук Вељка
Током велике османске офанзиве у лето 1813. године, устаничка одбрана на истоку Србије се распала падом Неготина. У његовој одбрани јуначки је погинуо један од најпознатијих војвода, Хајдук Вељко Петровић.
октомври 1813 г. | Слом Првог српског устанка
Почетком октобра Карађорђе и већина устаничких старешина напуштају Србију. Османска војска убрзо улази у небрањени Београд, чиме се ратни период 1804–1813. и званично завршава сломом Првог српског устанка.
1829 г. | Објављивање дела "Српска револуција"
Немачки историчар Леополд Ранке у Лајпцигу објављује дело "Српска револуција", написано на основу казивања Вука Стефановића Караџића, чиме је први пут научно употребљен овај појам.
1835 г. | Крај Српске револуције
Укидањем османских феудалних односа и коначним ослобађањем сељаштва од кметовског положаја, званично се завршава дуг процес Српске револуције (њен мирнодопски период).
Појам Српске револуције
Српска револуција (1804–1835) представља прекретницу у историји српског народа којом је, након више од три и по века турске превласти, почела изградња модерне српске државе. Ова епоха се дели на оружани период (1804–1815), започет Првим српским устанком, и потоњи мирнодопски период дипломатске борбе који је зафинализиран укидањем османских феудалних односа 1835. године. Назив „Српска револуција” увео је немачки историчар Леополд Ранке у свом делу из 1829. године, ослањајући се на сведочанства Вука Стефановића Караџића. Поред националног ослобођења, процес је имао изражену друштвену и културну димензију: зависни сељаци су ослобођени кметства и постали су власници земље, а успостављање нових просветних институција омогућило је интеграцију српског друштва у европске токове.
Дахијска управа у Србији 1801–1804.
Убиством умереног београдског везира Мустафа-паше 1801. године, власт у Београдском пашалуку насилно су узурпирале четворице вођа јаничара (дахије): Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Њихова трогодишња тиранија, пропраћена насиљем, самовољом, одузимањем имовине и укидањем ранијих српских повластица, била је директан дугорочни узрок избијања народног устанка.
Сеча кнезова
Када су дахије сазнале да српски прваци од 1803. године тајно организују покретање буне, предузеле су превентивне мере како би застрашиле народ и обезглавиле покрет. Крајем јануара 1804. године извршиле су погубљење око 80 најистакнутијих народних старешина, свештеника и трговаца, међу којима су страдали Алекса Ненадовић и архимандрит Хаџи Рувим. Овај догађај, упамћен као сеча кнезова, представљао је непосредан повод за отпочињање Српске револуције.
Збор у Орашцу – почетак Првог српског устанка
Масовно убијање српских вођа само је убрзало оружану реакцију. На хришћански празник Сретење, у фебруару 1804. године, у јарузи Марићевића у Орашцу одржан је збор на којем је донета историјска одлука о дизању устанка. За врховног вођу изабран је трговац и бивши фрајкорски борац Ђорђе Петровић Карађорђе. У знак сећања на почетак стварања модерне српске државе у Орашцу, 15. фебруар се у Србији прославља као Дан државности.
Устанички успеси 1804–1806. године
Оружани отпор се веома брзо проширио пашалуком, а већ почетком марта 1804. ослобођено је важно упориште Рудник. Како би смирила побуну, османска влада (Порта) је у лето 1804. године упутила босанског везира, после чијег су договора с устаницима одметнуте дахије ухваћене и погубљене. Пошто су Срби одбили да предају оружје без јаких гаранција за аутономију, султан је 1805. године послао редовну војску да угуши покрет. Победом над царским трупама на Иванковцу 1805. године, сукоб са одметнутим јаничарима прераста у званичан рат против Османског царства.
Током 1806. године устаници су извојевали блиставе победе на Мишару и Делиграду, чиме су сузбили велике османске офанзиве из правца Босне и Ниша. Војни успеси крунисани су ослобађањем Београда крајем 1806. и почетком 1807. године. Заузимањем Шапца и Ужица убрзо након тога, османска управа на територији целог Београдског пашалука била је у потпуности збачена.
Српско-руско савезништво 1807–1812. године
Уласком Руског царства у ратни сукоб са Турском крајем 1806. године долази до успостављања формалног савезништва између Русије и српских устаника 1807. године, због чега Срби прекидају преговоре о миру са Портом. Након привременог примирја током 1808. године, ратне операције обновљене су 1809. године са планом пробоја према Црној Гори и Нишу.
Због унутрашњих сукоба и неслоге устаничких старешина, српске снаге су маја 1809. године доживеле тежак пораз на брду Чегар код Ниша. У том боју војвода Стеван Синђелић је херојски активирао барутни магацин, усмртивши себе, своје саборце и надируће османске војнике. У знак одмазде, османски заповедници су од глава палих устаника подигли Ћеле-кулу у Нишу. Упркос чегарском поразу, редови су консолидовани већ 1810. године када су, у садејству с руским јединицама, остварене значајне победе на Варварину и код Лознице.
Слом Првог српског устанка 1813. године
Суочена са претњом Наполеоновог похода, Русија је била принуђена да у мају 1812. године у Букурешту потпише мировни уговор са Портом. Осма тачка Букурешког мира предвиђала је амнестију и ограничену самоуправу за устанике, али уз обавезу враћања свих утврђених градова и предају артиљерије Османлијама. Неприхватање ових неповољних услова довело је до тога да Порта у лето 1813. године покрене масовну офанзиву са више страна.
У августу 1813. године, приликом османског заузимања Неготина, погинуо је чувени крајински војвода Хајдук Вељко Петровић, што је убрзало пад источног фронта. Услед апсолутне војне надмоћи непријатеља, отпор је сломљен почетком октобра 1813. године када су османске снаге заузеле напуштени Београд. Карађорђе и већина старешина прешли су у Аустрију, а потом у Русију, чиме је завршен Први српски устанак, након чега је уследио период сурове османске одмазде над српским народом.
