4.5. Шта смо научили

Узроци, повод и почетак Великог рата

Крајем XIX и почетком XX века сукобљени интереси водећих европских држава довели су до стварања два супротстављена војно-политичка савеза – Централних сила и Антанте. Главни узроци будућег сукоба лежали су у империјалистичкој борби за прерасподелу колонија у Африци и Азији, немачко-француском непријатељству након губитка Алзаса и Лорене 1871. године, као и у сучељавању аустроугарских и руских утицаја на Балкану.

Непосредан повод за избијање рата био је Сарајевски атентат, извршен 28. јуна 1914. године, када је члан организације „Млада Босна”, Гаврило Принцип, усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Аустроугарска је окривила Краљевину Србију и 23. јула јој упутила ултиматум од десет тачака. Након што је српска влада одбила пету тачку, која је нарушавала суверенитет земље, Аустроугарска је 28. јула 1914. године званично објавила рат Србији, чиме је активиран систем савеза и покренут светски сукоб.

На страни Централних сила ратовале су Немачка и Аустроугарска, којима су се касније придружиле Османско царство и Бугарска (1915). Силе Антанте предводиле су Велика Британија, Француска и Русија, уз подршку Србије, Црне Горе, Белгије и Јапана, док су током рата у савез ступиле Италија (1915), Румунија и Португалија (1916), као и САД и Грчка (1917).

Главна европска ратишта и рововски рат

Немачки план за брзо избацивање Француске из рата пропао је у септембру 1914. године, након савезничке победе у бици на Марни. Тиме је на простору од Северног мора до Швајцарске границе успостављен Западни фронт, где је отпочело дуготрајно и исцрпљујуће рововско ратовање са масовном употребом митраљеза, тешке артиљерије и бојних отрова.

На Источном фронту, који се протезао од Балтика до Румуније, немачка војска је у лето 1914. године нанела тежак пораз руским снагама код Таненберга. Покушај савезника да 1915. године кроз Галипољску операцију овладају мореузима и повежу се са Русијом завршио се војним неуспехом, док су на италијанском ратишту вођене тешке борбе дуж реке Соче и на Алпима.

Најкрвавије битке на Западном фронту вођене су 1916. године: вишемесечна немачка опсада Вердена и британско-француска офанзива на реци Соми, у којима су губици премашили милион војника. Исте године забележен је највећи поморски окршај код Јитланда, у којем је британска морнарица очувала доминацију на мору, док је на истоку руска армија извела успешну Брусиловљеву офанзиву.

Прекретница и завршетак светског рата

Током 1917. године дошло је до кључних промена у односу снага. Избијање револуције у Русији резултирало је њеним повлачењем из рата, што је омогућило Немачкој да затвори Источни фронт. Ипак, улазак Сједињених Америчких Држава у рат у априлу 1917. године на страни Антанте донео је одлучујућу материјалну, људску и економску премоћ савезницима.

Слом Централних сила уследио је у јесен 1918. године након успешних офанзива на Солунском и Западном фронту. Ратна дејства су званично окончана потписивањем примирја 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијењу. Сукоб је однео преко 15 милиона живота и довео до пада четири царства – Руског, Немачког, Аустроугарског и Османског – као и до стварања нових држава попут Пољске, Чехословачке и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија у ратним операцијама 1914. године

Српска војска, којом су управљали регент Александар Карађорђевић и начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, успешно је одбила прве аустроугарске налете под вођством генерала Оскара Поћорека.

У августу 1914. године извојевана је победа у Церској бици под командом Степе Степановића (који је тада унапређен у чин војводе), што је представљало прву победу савезничких снага у целом Великом рату. Крајем исте године, након дугог повлачења, српска војска предвођена генералом Живојином Мишићем (такође произведеним у чин војводе) извела је снажан противнапад и поразила непријатеља у бици на Колубари, у којој је учествовао и батаљон „1300 каплара”.

Током ових борби, аустроугарске трупе извршиле су масовне ратне злочине над цивилима у Подрињу и Мачви, о чему је европску јавност извештавао швајцарски криминолог Арчибалд Рајс. Крајем 1914. и почетком 1915. године земљом је харала и разорна епидемија пегавог тифуса, која је усмртила преко 100.000 војника и цивила.

Повлачење преко Албаније и окупациони режим

У јесен 1915. године отпочела је комбинована офанзива немачких, аустроугарских и бугарских армија под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена. Притиснута са севера, запада и истока, српска војска је била присиљена на повлачење према југу. Како би избегле капитулацију, српска влада и Врховна команда донеле су одлуку о одступању преко планинских предела Црне Горе и Албаније током зиме 1915/1916. године.

Одступање српских трупа осигурала је црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића победом у Мојковачкој бици почетком јануара 1916. године, након чега је Црна Гора убрзо капитулирала. Преко 75.000 српских војника и цивила страдало је током Албанске голготе, а преживели контингент од око 140.000 људи савезнички бродови су евакуисали на грчко острво Крф. Масовно умирање од исцрпљености настављено је на Крфу и суседном острву Видо, где су преминули сахрањивани у поморској гробници названој „Плава гробница”.

Окупирану територију Србије поделиле су Аустроугарска и Бугарска, спроводећи економску експлоатацију, денационализацију и суров терор. Као одговор на насилну мобилизацију коју су вршиле бугарске власти, почетком 1917. године избио је Топлички устанак под вођством Косте Војиновића, који је представљао једини оружани устанак на територијама под окупацијом током целог рата.

Солунски фронт и ослобођење Србије

Опорављена српска војска пребачена је у пролеће 1916. године са Крфа на Солунски фронт. Први већи војни тријумф остварен је у септембру 1916. године освајањем планинског врха Кајмакчалан и ослобађањем Битоља. Током боравка војске у Грчкој 1917. године одржан је Солунски процес, током којег је због наводне завере пуковник Драгутин Димитријевић Апис осуђен на смрт и погубљен (процес је судски ревидиран и поништен 1953. године).

Одлучујући савезнички пробој Солунског фронта почео је средином септембра 1918. године, предвођен српским трупама. Брзи продор условио је капитулацију Бугарске крајем септембра, сламање немачких положаја код Ниша у октобру и потпуно ослобођење Србије почетком новембра 1918. године. Српске јединице су потом прешле Саву, Дунав и Дрину у циљу ослобађања јужнословенских простора. Према званичним подацима изнетим на Париској мировној конференцији 1919. године, Краљевина Србија је у овом рату изгубила око 1.247.000 становника, што је чинило више од четвртине њене укупне предратне популације.