Најважније из лекције
Лекција кроз датуме
1833 г. | Рођење Марка Миљанова
Рођен је Марко Миљанов, истакнути српски и црногорски књижевник, војсковођа и војвода из племена Кучи, аутор дела „Примери чојства и јунаштва”.
1841 г. | Рођење Николе I Петровића
Рођен је Никола I Петровић Његош, будући дугогодишњи кнез и једини краљ Црне Горе.
1860 г. | Долазак кнеза Николе I Петровића на престо
Након убиства свог стрица кнеза Данила, Никола I Петровић ступио је на црногорски престо, чиме је започела његова готово шездесетогодишња владавина.
1862 г. | Османски напад на Црну Гору
Због помоћи коју је Црна Гора пружила српском устанку у Херцеговини, Турци су је напали. Сукоб је окончан миром уз посредовање Русије, при чему је Црна Гора морала да дозволи отварање пута од Скадра до Херцеговине.
1866 г. | Тајни уговор о уједињењу Србије и Црне Горе
Кнез Никола и кнез Михаило Обреновић склопили су тајни споразум којим је било предвиђено ослобођење и уједињење српских држава под влашћу кнеза Михаила.
1868 г. | Убиство кнеза Михаила Обреновића
После атентата на кнеза Михаила у Београду обустављени су преговори о уједињењу Србије и Црне Горе.
1875 г. | Избијање устанка у Херцеговини (Невесињска пушка)
Устанак Срба у Херцеговини 1875. године означио је почетак Велике источне кризе и покренуо талас немира у европским деловима Османског царства.
юни 1876 г. | Тајни споразум о савезништву Црне Горе и Србије
Србија и Црна Гора потписале су нови тајни уговор о савезништву пред заједнички улазак у рат против Османског царства.
1876 г. | Почетак рата против Османског царства и битка на Вучјем долу
Црна Гора је ушла у рат против Османског царства (1876–1878), где је црногорска војска извојевала једну од најзначајнијих победа у бици на Вучјем долу.
1878 г. | Крај рата против Османског царства
Завршени су ратни сукоби Црне Горе и њених савезника против Османског царства у оквиру Велике источне кризе.
1878 г. | Берлински конгрес и стицање независности Црне Горе
На Берлинском конгресу Црној Гори је званично призната међународна државна независност. Територија државе је значајно проширена (добили су градове Никшић, Подгорицу, Колашин) и омогућен јој је излазак на Јадранско море код Бара и Улциња.
1901 г. | Смрт Марка Миљанова
Умро је војвода, војсковођа и књижевник Марко Миљанов.
1903 г. | Мајски преврат у Србији и побољшање односа са Црном Гором
Након Мајског преврата и доласка Петра I Карађорђевића (зета кнеза Николе) на српски престо, успостављени су знатно бољи и пријатељски односи између владарских династија Црне Горе и Србије.
1905 г. | Доношење првог црногорског Устава (Никољдански устав)
Кнез Никола је подарио први црногорски устав, урађен по узору на српски. Иако је омогућио стварање парламента и политичких странака (клубаши и праваши), кнез је задржао широка аутократска овлашћења.
1908 г. | Анексија Босне и Херцеговине
Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине, што је кнез Никола јавно осудио у прокламацији као кршење Берлинског конгреса, чиме су односи Црне Горе и Хабзбуршке монархије драстично погоршани.
28 август 1910 г. | Проглашење Краљевине Црне Горе
На педесетогодишњицу своје владавине, кнез Никола I Петровић прогласио је Црну Гору краљевином на Цетињу, а себе за краља, чиме је уздигнут међународни ранг и углед државе.
1918 г. | Крај владавине краља Николе I Петровића
Окончана је владавина краља Николе над Црном Гором након завршетка Првог светског рата.
1921 г. | Смрт краља Николе I Петровића
Преминуо је краљ Никола I Петровић, последњи владар из династије Петровић-Његош.
Владавина кнеза Николе I Петровића
Након убиства кнеза Данила 1860. године, власт у Црној Гори преузео је његов синовац Никола I Петровић, чија је владавина трајала готово шест деценија. Због пружања помоћи српским устаницима у Херцеговини, Османско царство је 1862. године напало Црну Гору, а сукоб је окончан мировним споразумом уз посредовање Русије, при чему је Црна Гора морала да дозволи пролаз османских трупа од Скадра до Херцеговине. Кнез Никола је значајно учврстио дипломатске везе са европским дворовима удајом својих девет кћери.
План о ослобођењу и уједињењу српских земаља довео је до склапања тајног уговора са Србијом 1866. године, према коме је заједнички владар требало да буде српски кнез Михаило Обреновић, али је та замисао напуштена након Михаилове погибије 1868. године. Избијањем устанка у Херцеговини 1875. године започела је Велика источна криза, а Црна Гора и Србија су у јуну 1876. године потписале нови споразум и ушле у рат против Османског царства. Међу највећим црногорским војним тријумфима била је победа на Вучјем долу. На Берлинском конгресу 1878. године Црној Гори је међународно призната независност уз знатно територијално ширење (добијени су градови Никшић, Подгорица, Колашин) и излазак на Јадранско море код Бара и Улциња.
Након стицања суверенитета, Црна Гора се спољнополитички чврсто ослањала на Руску империју. Због ривалитета око првенства у процесу ослобођења и уједињења, односи са краљем Миланом Обреновићем били су затегнути, али је до приближавања са Србијом дошло након 1903. године и ступања Петра I Карађорђевића на српски престо. Односи са Аустроугарском драстично су погоршани услед Анексионе кризе 1908. године, када је Беч формално припојио Босну и Херцеговину.
Државне институције
Током последњих деценија XIX и почетком XX века извршено је темељно преуређење државне управе: модернизовани су судови, министарства и војска, док је престоница Цетиње постала дипломатски центар са страним представништвима. Познати правник Валтазар Богишић израдио је законе прилагођене потребама суверене државе.
Иако је кнез Никола дуго одржавао апсолутистичку власт и прогонио политичке неистомишљенике, 1905. године проглашен је први црногорски устав (Никољдански устав), урађен по узору на српски. Устав је грађанима гарантовао лична права и увео опште право гласа за мушкарце (без права гласа за жене), али је монарх задржао доминантну улогу у извршној и законодавној власти. Политички живот у парламенту поделио се на опозициону Народну странку („клубаши”) и кнезу одану Праву народну странку („праваши”). На педесету годишњицу свог ступања на престо, 28. августа 1910. године, Никола Петровић је прогласио Црну Гору за краљевину, а себе за краља.
Друштво, привреда и образовање
Након територијалних проширења, Црна Гора је бројала око 160.000 житеља, док је Цетиње као престоница и центар православне митрополије имало мање од 6.000 људи. Привредна активност ослањала се првенствено на сточарство због неповољног кршевитог земљишта за пољопривреду, док се трговина највише одвијала преко Ријеке Црнојевића. Индустрија је почела да се развија веома касно, спорим темпом услед малог броја становника, дефицита сировина и неразвијене саобраћајне инфраструктуре.
Школство се развијало у другој половини XIX века кроз увођење обавезног и бесплатног основног образовања. На Цетињу је радила Богословија која је служила и као учитељска школа. Како држава није поседовала установе високог школства, студенти су високо образовање стицали на универзитетима у иностранству, претежно у Србији.
