Најважније из лекције
План-резиме
-
Узроци и почеци сеоба Срба 1.1. Узроци: турски војни походи, насиља, ратна пустошења, глад, сиромаштво и учешће Срба у ратовима, бунама и устанцима против Османлија.
1.2. Временски оквир: почетак крајем XIV века (након Маричке и Косовске битке), интензивирање након пада Српске деспотовине (1459), трајање до средине XVIII века.
1.3. Правци и простори насељавања: 1.3.1. Хабзбуршка монархија: јужна Угарска (Срем, Банат, Бачка), Славонија и Хрватска (XVI–XVII век).
1.3.2. Млетачка република: Далмација и Бока которска.
1.3.3. Русија: исељавање дела српског становништва до средине XVIII века. -
Прва велика сеоба Срба (1690) 2.1. Околности: Велики бечки рат (1683–1699) и пораз хабзбуршке војске у бици код Качаника (1690).
2.2. Вођство и ток: патријарх Арсеније III Црнојевић (Чарнојевић) превео више од 60.000 Срба са подручја Косова и Метохије, Рашке, централне Србије и северне Македоније на подручје јужне и средње Угарске (до Будима).
2.3. Последице: промена етничке структуре – досељавање исламизираних Албанаца на напуштена имања на Косову и Метохији. -
Царске привилегије и Српска православна црква у Хабзбуршкој монархији 3.1. Привилегије цара Леополда I (1690. и 1695): 3.1.1. Слобода исповедања православне вере и употреба јулијанског календара.
3.1.2. Право на сопствену црквену организацију и самосталан избор митрополита.
3.1.3. Ослобађање од плаћања десетка Католичкој цркви.
3.1.4. Право на одржавање црквено-народних сабора.
3.2. Карловачка митрополија: 3.2.1. Основана 1708. године (прво седиште у манастиру Крушедол, касније премештено у Сремске Карловце).
3.2.2. Представљала центар верског и политичког живота и брану од покатоличавања и унијаћења.
3.3. „Српска Света гора”: подизање 17 манастира на Фрушкој гори од XV века (нарочит значај Крушедола и Врдника). -
Друга велика сеоба Срба (1739) 4.1. Повод: пораз Хабзбуршке монархије у рату против Османског царства (1737–1739) и Београдски мир (1739), којим су Османлије повратиле централну Србију.
4.2. Ток: бежећи од одмазде, српско становништво предвођено патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом прелази у јужну Угарску. -
Срби у Војној крајини (прва половина XVI века – 1881) 5.1. Устројство: одбрамбени појас према Османском царству под врховном управом Дворског ратног већа у Грацу, подељен на: 5.1.1. Карловачки генералат (Хрватска, седиште у Карловцу).
5.1.2. Вараждински генералат (Славонија, седиште у Вараждину).
5.2. Правни положај крајишника (граничара): 5.2.1. „Српски статути” (Statuta Valachorum): издао цар Фердинанд II 1630. године за Вараждински генералат.
5.2.2. Слободни сељаци ослобођени феудалних обавеза, са правом на посед, локалну самоуправу (избор кнежева, судија и војвода), верску слободу и трговину, уз обавезу сталне војне службе.
5.3. Укидање: престанком османске опасности 1881. године Војна крајина је расформирана, чиме су Срби изгубили дотадашње повластице.
Лекција кроз датуме
1459 г. | Пад Српске деспотовине под османску власт
Након пада Српске деспотовине 1459. године, сеобе српског становништва на север и запад према Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици постале су знатно масовније.
16 век | Оснивање Војне крајине
У првој половини XVI века основана је Војна крајина дуж јужне границе Хабзбуршке монархије са Османским царством као одбрамбени појас, у који су плански насељавани Срби крајишници.
1630 г. | Доношење Српских статута (Statuta Valachorum)
Цар Фердинанд II доделио је Србима у Вараждинском генералату привилегије познате као Српски статути, којима су Срби добили слободу вероисповести, самоуправу и земљу у замену за вршење војне службе.
1683 г. | Почетак Великог бечког рата
Почео је Велики бечки рат (1683–1699) између Хабзбуршке монархије и Османског царства, током којег су се стекли услови за масовно исељавање српског народа са османске територије.
1690 г. | Битка код Качаника
Османска војска поразила је хабзбуршку војску у бици код Качаника, што је изазвало повлачење аустријских трупа и довело до Прве велике сеобе Срба.
1690 г. | Прва велика сеоба Срба
Под вођством пећког патријарха Арсенија III Црнојевића, више од 60.000 Срба са простора Косова и Метохије, Рашке, централне Србије и северне Македоније прешло је Саву и Дунав и населило се у Хабзбуршкој монархији.
1690 г. | Привилегије цара Леополда I Србима
Хабзбуршки цар Леополд I издао је прве привилегије којима је Србима гарантовао слободу православне вере, црквену самоуправу, употребу јулијанског календара и ослобађање од десетка Католичкој цркви.
1695 г. | Потврђивање царских привилегија Србима
Цар Леополд I је новом привилегијом потврдио и прецизирао црквено-народна права Срба у Хабзбуршкој монархији.
1699 г. | Завршетак Великог бечког рата
Означен је крај Великог бечког рата који је трајао од 1683. до 1699. године, чиме су стабилизоване нове границе у средњој Европи.
1708 г. | Оснивање Карловачке митрополије
Основана је српска православна црквена организација на територији Хабзбуршке монархије, првобитно са седиштем у манастиру Крушедолу (Крушедолска митрополија), а касније у Сремским Карловцима.
1737 г. | Почетак Хабзбуршко-османског рата
Избио је нови рат између Хабзбуршке монархије и Османског царства (1737–1739), у коме су Срби поново стали на страну Хабзбурга.
1739 г. | Склапање Београдског мира
Завршен је Хабзбуршко-османски рат победом Османског царства, а потписивањем Београдског мира Османлије су повратиле централну Србију.
1739 г. | Друга велика сеоба Срба
Због страха од османске одмазде након завршетка рата, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента предводио је нову масовну сеобу српског народа у јужну Угарску.
1881 г. | Укидање Војне крајине
Пошто је престала опасност од османских упада, хабзбуршке власти су званично укинуле Војну крајину, чиме су Срби крајишници изгубили свој повлашћени војнички статус.
Почетак српских сеоба
Османска освајања српских земаља, започета крајем XIV века (након Маричке и Косовске битке) и интензивирана падом Српске деспотовине 1459. године, покренула су таласе исељавања српског народа ка северу и западу. Срби су напуштали своја огњишта због ратних разарања, насиља, сиромаштва, као и одмазди након учешћа у противтурским устанцима. Ове миграције трајале су све до средине XVIII века, усмеравајући се ка Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици, док се део становништва средином XVIII века одселио и у Руско царство, где су многи остварили запажене војне и управне каријере.
Насељавање предела данашње Војводине (Срема, Баната и Бачке) забележено је још крајем XIV и током XV века, што су хабзбуршке власти подржавале ради обезбеђивања искусне војне снаге за одбрану граница. Током XVI и XVII века српско становништво се масовније настанило и на подручјима Хрватске и Славоније. Мањи део српских избеглица уточиште је пронашао у Млетачкој републици, претежно на територији Далмације и Боке которске.
Прва велика сеоба Срба
У току Великог бечког рата (1683–1699), хабзбуршки цар Леополд I позвао је хришћане на заједнички отпор Турцима, обећавши им заузврат верске и просветне повластице. Након слома аустријске офанзиве и пораза код Качаника 1690. године, пећки патријарх Арсеније III Црнојевић стао је на чело великог збега. Више од 60.000 Срба са подручја Косова, Метохије, Рашке, централне Србије и северне Македоније прешло је Саву и Дунав код Београда и населило области јужне и средње Угарске, допирући све до Будима. На напуштена српска имања на Косову и Метохији тада су се масовно доселила исламизована албанска племена.
Цар Леополд I регулисао је положај досељених Срба додељивањем владарских привилегија 1690. и 1695. године. Овим документима Србима су загарантована следећа права:
- Слобода исповедања православне вере;
- Употреба јулијанског календара;
- Ослобађање од плаћања десетка Католичкој цркви;
- Избор сопственог митрополита и организација сопствене црквене управе;
- Право на одржавање црквено-народних сабора ради решавања значајних питања.
Ради очувања верског и националног идентитета 1708. године утемељена је српска црквена организација под називом Крушедолска, а касније Карловачка митрополија са сталним средиштем у Сремским Карловцима. Митрополија је била кључни бранилац српског народа од покушаја покатоличавања и унијаћења (наметања папиног ауторитета уз задржавање источног обреда). Значајно духовно средиште представљала је и Фрушка гора („Српска Света гора”), на којој је од XV века подигнуто 17 православних манастира. Међу њима су се посебно истицали Врдник, где су пренете мошти кнеза Лазара, и Крушедол, задужбина и гробно место деспота Бранковића, патријарха Арсенија III и других истакнутих српских личности.
Друга велика сеоба Срба
Након пораза Хабзбуршке монархије у рату са Османским царством (1737–1739) и закључења Београдског мира (1739), којим су Турци повратили централну Србију, дошло је до Друге велике сеобе Срба. Страхујући од одмазде, пећки патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента повео је народ са истих простора на север, преко Саве и Дунава. Иако је бројала мање учесника него сеоба из 1690. године, ова миграција је додатно увећала број српског становништва у Угарској.
Срби у Војној крајини
Током прве половине XVI века Хабзбуршка монархија је дуж пограничног појаса са Османским царством образује Војну крајину (границу). Срби досељени у ову област називани су крајишници (граничари) и имали су статус слободних сељака ослобођених феудалних дажбина, са обавезом доживотне војне службе, одбране границе, градње утврђења и ратовања за царство широм Европе.
Војна крајина се налазила под управом Дворског ратног већа у Грацу и била је подељена на генералате:
- Карловачки генералат (територија Хрватске, седиште у Карловцу);
- Вараждински генералат (територија Славоније, седиште у Вараждину).
Године 1630. цар Фердинанд II издао је за граничаре Вараждинског генералата законик Српски статути (Statuta Valachorum). Њима су Срби добили право на земљишни посед, слободу трговине и вероисповести, као и право да самостално бирају своје сеоске кнежеве, судије и војводе. Крајишници су оснивали епархије и подизали манастире (Марча, Лепавина, Гомирје), упорно се опирући покушајима хрватског и угарског племства да их претворе у кметове, као и притисцима Католичке цркве за превођење у унију или католицизам. Након престанка османске опасности, Војна крајина је распуштена 1881. године, чиме су Срби граничари изгубили своје дотадашње повластице.
