Најважније из лекције
План-резиме
-
Настанак и ширење Османског царства (XIV–XVI век)
- Оснивање државе: Крајем XIII века Осман I уједињује турска племена у Малој Азији; по њему име добијају држава, народ и династија.
- Продор у Европу: Средином XIV века прелазак на Балканско полуострво; престоница пренета из Бурсе у Једрене.
- Освајање Византије (1453): Султан Мехмед II Освајач (1451–1481) заузима Цариград, који постаје нова престоница.
- Ширење на Блиски исток: Султан Селим I (1512–1520) осваја Блиски исток, Египат, Меку и Медину, преузимајући трговачке путеве.
-
Врхунац моћи – доба Сулејмана Величанственог / Законодавца (1520–1566)
- Територијално ширење на три континента:
- Европа: Освајање Београда (1521), победа над Угрима на Мохачу (1526) и освајање Угарске, прва неуспешна опсада Беча (1529).
- Средоземље: Освајање острва Родос (1522), поморска превласт након победе код Превезе (1538).
- Азија и Африка: Освајање Ирака и Туниса; контрола поморских путева ка Индији преко Црвеног мора.
- Опадање поморске моћи: Пораз османске флоте у бици код Лепанта (1571) од стране хришћанских савезника.
- Крај владавине: Смрт султана током опсаде Сигета (1566); наследио га син Селим II уз помоћ великог везира Мехмед-паше Соколовића.
- Територијално ширење на три континента:
-
Државно и управно уређење
- Облик владавине: Апсолутна монархија на челу са султаном (неограничена верска, судска и световна власт).
- Централна управа: Порта (влада) састављена од везира, на челу са великим везиром (председник владе).
- Административно-територијална подела:
- Беглербеглук (пашалук): Највећа управна јединица којом управља беглербег (паша).
- Санџак: Мања област под управом санџакбега.
- Нахија: Најмања управна јединица са одређеном самоуправом, под надзором нахијског кнеза.
- Правосуђе: Кадилуци (судске области) под управом кадија (судија), који су судили према шеријатском и световном праву.
- Наслеђивање престола: Озакоњено братоубиство (уведено од Мехмеда II), касније замењено доживотним заточеништвом принчева у двору („кафез“).
-
Друштвено и војно уређење
- Подела друштва:
- Аскер: Повлашћени слој ослобођен пореза (војници, управници, верски службеници).
- Раја: Потчињено становништво са пореским обавезама (већином хришћани, али и Јевреји и муслимани; немуслимани подложни строгим друштвеним ограничењима).
- Војна организација и феудални систем:
- Спахије: Коњица која је као накнаду за војну службу од султана добијала земљишни посед (спахилук).
- Јаничари: Елитна пешадија и султанова гарда, прва стајаћа плаћена војска; регрутовани путем данка у крви међу хришћанским дечацима и исламизирани.
- Подела друштва:
-
Култура и опадање царства
- Културни развој: Под утицајем ислама и Курана; службени списи на арапском и турском језику (арапско писмо); развој архитектуре (џамија Сулејманија у Цариграду, дело градитеља Синана).
- Историјски оквир: Слабљење и опадање моћи почиње почетком XVIII века, а коначан слом и нестанак царства дешава се 1922. године након Првог светског рата.
Лекција кроз датуме
13 век | Оснивање Османске државе
Крајем XIII века Осман I је ујединио турска племена у Малој Азији и основао независну турску државу, по коме су народ и династија добили име.
14 век | Прелазак Османлија на Балканско полуострво
Средином XIV века Турци Османлије су прешли из Мале Азије на Балкан и стекли прве поседе у Европи, преневши престоницу из Бурсе у Једрене.
1451 г. | Почетак владавине султана Мехмеда II Освајача
Султан Мехмед II Освајач дошао је на османски престо и започео период великих освајања и јачања централне власти.
1453 г. | Османско освајање Цариграда (Пад Византије)
Султан Мехмед II Освајач освојио је Цариград, чиме је окончано постојање Византијског царства, а Цариград је постао нова престоница Османског царства.
1481 г. | Крај владавине султана Мехмеда II Освајача
Завршена је владавина султана Мехмеда II Освајача, током које је Османско царство учврстило власт на Балкану и озаконило сурово право султана на погубљење браће ради очувања стабилности државе.
1494 г. | Рођење Сулејмана Величанственог
Рођен је Сулејман I, син султана Селима I, касније познат као Сулејман Величанствени или Законодавац.
1512 г. | Почетак владавине султана Селима I
Султан Селим I ступио је на престо и започео освајања Блиског истока, Египта и светих исламских градова Меке и Медине.
1520 г. | Долазак Сулејмана Величанственог на престо
Након смрти Селима I, власт преузима његов син Сулејман Величанствени (Законодавац), чиме започиње златно доба и врхунац моћи Османског царства.
1521 г. | Османско освајање Београда
Султан Сулејман Величанствени је освојио Београд, чиме је Османлијама био отворен пут за даље продирање ка средњој Европи.
1522 г. | Османско освајање острва Родос
Војска Сулејмана Величанственог заузела је острво Родос, кључно упориште у источном Средоземљу.
1526 г. | Битка на Мохачу
Османска војска предвођена Сулејманом Величанственим нанела је тежак пораз угарској војсци краља Лајоша II, који је у бици погинуо, након чега су Турци освојили Угарску.
1529 г. | Прва османска опсада Беча
Сулејман Величанствени је опсео Беч, али је због лоших временских услова и изморености војске опсада била неуспешна, чиме је заустављен турски продор у средњу Европу.
1538 г. | Поморска битка код Превезе
Османска флота поразила је удружене хришћанске поморске снаге, чиме је успостављена османска поморска превласт над највећим делом Средоземља.
1566 г. | Смрт Сулејмана Величанственог код Сигета
Султан Сулејман Величанствени преминуо је током опсаде Сигета у Угарској. Његову смрт је велики везир Мехмед-паша Соколовић крио до пада града, након чега је престо преузео Селим II.
1571 г. | Битка код Лепанта
Удружене хришћанске поморске снаге нанеле су тежак пораз османској флоти у поморској бици код Лепанта, што је означило крај њене потпуне превласти на Средоземном мору.
18 век | Почетак слабљења Османског царства
Почетком XVIII века окончан је вишевековни успон Османског царства и започео је период опадања моћи и постепеног губитка територија.
1922 г. | Коначна пропаст Османског царства
Након Првог светског рата и вишевековног опадања, Османско царство је 1922. године доживело своју коначну пропаст и укидање султаната.
Османска освајања
Османску државу утемељио је крајем XIII века у Малој Азији вођа Осман I, објединивши тамошња турска племена. Током средине XIV века Османлије прелазе на тло Балкана, чиме започиње њихова експанзија у Европи, а седиште државе се премешта из Бурсе у Једрене. Прекретница у јачању царства било је освајање Византије 1453. године под султаном Мехмедом II Освајачем (1451–1481), када Цариград постаје нова османска престоница. Даље територијално ширење наставио је султан Селим I (1512–1520), који је покоравањем Египта, Блиског истока и светих места Меке и Медине преузео контролу над кључним трговачким саобраћајницама и значајно увећао државну благајну.
Врхунац војно-политичке моћи држава је достигла за време султана Сулејмана Величанственог – Законодавца (1520–1566). Током његове дуге владавине забележени су бројни успешни походи:
- 1521. – освајање Београда, што је отворило капије за продор ка Средњој Европи;
- 1522. – заузимање стратешки важног острва Родос у источном Медитерану;
- 1526. – тријумф над угарском војском у Мохачкој бици и погибија краља Лајоша II, чиме је Угарска потпала под турску власт;
- 1529. – прва, неуспешна опсада Беча, којом је заустављена османска експанзија ка западу;
- 1538. – поморска победа над хришћанском флотом код Превезе, којом је успостављена контрола над већим делом Средоземља.
Османска војска је у овом добу овладала деловима Ирака у Азији и Тунисом у Африци, формирајући империју на три континента. У Средоземљу су се ослањали и на деловање гусара (чије је видно упориште било у Улцињу) који су угрожавали хришћанске бродове и обале Италије, Француске и Шпаније. Сулејман је преминуо 1566. године током опсаде тврђаве Сигет у Угарској, а његову смрт је велики везир Мехмед-паша Соколовић тајио све до пада тврђаве, када власт наслеђује Селим II. Доминација њихове морнарице претрпела је озбиљан пораз у бици код Лепанта 1571. године, док је након периода слабљења од XVIII века царство дефинитивно укинуто 1922. године.
Државно уређење Османског царства
Османска империја била је уређена као апсолутна теократска монархија. На челу државе налазио се султан са неограниченом световном, верском и војном влашћу. Сматрало се да његова воља потиче од Бога, сва земља и државни приходи били су у његовој надлежности, а његов ауторитет стајао је изнад закона. Како би се избегли династички ратови око престола, Мехмед II је озаконио братоубиство новог владара, што је касније преиначено у доживотно затварање принчева у дворске одаје („кавез“).
Управљање земљом било је поверено влади – Порти, коју су чинили везири. Главни међу њима био је велики везир, са улогом председника владе и положајем другог човека у држави, задужен за непосредно извршавање султанових одлука.
Административна структура царства била је хијерархијски организована:
- Беглербеглуци (пашалуци) – највеће територијалне јединице којима су управљали беглербегови или паше;
- Санџаци – уже управне области на челу са санџакбеговима;
- Нахије – најмањи окрузи под вођством нахијских кнезова, у оквиру којих је хришћанско становништво поседовало одређени степен локалне самоуправе.
Правосудни систем био је организован у кадилуке, где су правду делиле кадије (судије). Пресуде су доношене ослањањем на шеријатско (исламско) право и световне султанове законске прописе (кануне). Важна идеолошка компонента војних похода био је џихад (свети рат) против немуслиманских земаља.
Друштвено уређење Османског царства
Становништво Османског царства делило се на две основне социјалне категорије:
- Аскер – повлашћени сталеж ослобођен пореза, који су чинили припадници војске, државне администрације и верско-судске службе. Иако претежно муслимански слој, обухватао је и људе хришћанског порекла који су примањем ислама досезали највише функције (попут Мехмед-паше Соколовића).
- Раја – зависно, радно становништво (земљорадници и занатлије) различитих вероисповести, оптерећено пореским дажбинама. Хришћанска раја плаћала је знатно више порезе у односу на муслимане.
Иако су признавале друге религије, османске власти нису обезбеђивале верску једнакост, будући да је ислам био службена религија. Хришћанима и Јеврејима било је забрањено ношење оружја, јахање коња, поправка верских објеката и употреба црквених звона, уз обавезу поштовања према муслиманима. Унутар владарске палате посебно место заузимао је харем, простор за султанову породицу где су поједине утицајне жене и мајке владара у периодима нестабилности имале значајну улогу у вођењу државне политике.
Економски поредак почивао је на специфичном феудалном систему. Султан је додељивао имања – спахилуке коњаницима (спахијама), који су заузврат имали дужност да учествују у војним операцијама и опреме додатне борце. Главни ослонац пешадије чинили су јаничари, елитни и плаћени стајаћи одреди који су регрутовани међу хришћанским дечацима путем данка у крви (девширме), а потом преведени у ислам и посебно војнички обучени.
Култура у Османском царству
Културни, научни и уметнички развој био је под снажним утицајем исламске традиције, са Кураном као темељем целокупног поретка. Званични списи из права и теологије настајали су првобитно на арапском језику, а од XIV века превођени су на османски турски, писан арапским писмом. Поред верских дела, неговане су историјске, географске, астрономске, математичке и медицинске дисциплине.
Штампање световних књига постепено се одобрава од XVI века, упркос противљењу конзервативних верских кругова. Владари Мехмед II и Сулејман I значајно су помагали градитељство, науку и уметност; током Сулејмановог доба, под надзором главног градитеља Синан-паше, подигнута су величанствена архитектонска остварења попут Сулејманије џамије у Цариграду, уз бројне медресе, болнице и јавна купатила широм царства.
