Најважније из лекције
План-резиме
-
Положај и ширење хришћанства у Римском царству
- I–IV век: Хришћанство је прогоњена вера; многи хришћани страдају као мученици због одбијања култа цара.
- 313. година: Цар Константин Велики доноси Милански едикт, чиме хришћанство постаје равноправна (дозвољена) вера.
- Крај IV века: Цар Теодосије проглашава хришћанство једином државном вером и забрањује сва остала веровања (укидају се олимпијске игре и Делфијско пророчиште).
- VI век: Цар Јустинијан I затвара све преостале паганске школе.
- Христијанизација варвара: Мисионари покрштавају досељене варварске народе, преносећи им писменост и културу.
-
Организација Хришћанске цркве и сабори
- Хијерархијска подела области и старешина:
- Парохија (најмања јединица) – води је парохијски свештеник.
- Епископија (бискупија) – градски центар којим управља епископ (бискуп).
- Архиепископија (надбискупија) – скупина више епископија којом управља архиепископ (надбискуп).
- Патријаршија / Папство (највиши ниво):
- Западна црква: Римски бискуп узима титулу папа (наследник апостола Петра) и тежи поглаварству над целом црквом.
- Источна црква: Четири средишта (Цариград, Александрија, Јерусалим, Антиохија); најутицајнији је васељенски патријарх у Цариграду, док царска власт има примат над верском.
- Васељенски сабори:
- 325. година: Први васељенски сабор у Никеји (сазвао Константин Велики); усвојен Симбол вере, а учења супротна званичном проглашена за јереси (нпр. аријанство уз противљење Св. Николе Мирликијског).
- До данас обе цркве признају укупно седам васељенских сабора.
- Хијерархијска подела области и старешина:
-
Развој монаштва
- Исток (IV век): Настаје на Синају; оснивачи су Свети Антоније и Свети Василије Велики. Монаси живе у манастирима под вођством игумана.
- Запад (VI век): Свети Бенедикт оснива бенедиктински ред (манастире воде опати); касније се јављају други редови (фрањевци, доминиканци).
-
Велики раскол (шизма) 1054. године
- Узроци: Догматске разлике у тумачењу вере и сукоб око врховне црквене власти (папа на Западу наспрам цара и васељенског патријарха на Истоку).
- Исход: Узајамно изопштење и трајна подела Хришћанске цркве на Католичку (Западну) и Православну (Источну).
-
Утицај цркве у средњем веку
- Култура и образовање: Манастири су центри писмености, теологије, филозофије и преписивања античких дела.
- Борба против јереси: Прогони јеретика; у XII веку Католичка црква оснива специјални суд – инквизицију.
- Ходочашћа: Путовања верника на света места ради завета, исцељења или поклоњења моштима (најзначајнија: Јерусалим, Рим, као и српски манастири Хиландар, Студеница, Милешева, Високи Дечани).
Лекција кроз датуме
I век | Оснивање Хришћанске цркве и почетак прогона хришћана
Након оснивања Хришћанске цркве у I веку, хришћанство је било прогоњена вера. Хришћани су од I до почетка IV века страдали као мученици јер су одбијали да поштују римске цареве као божанства, верујући у само једног Бога.
4 век | Настанак монаштва на Истоку
Монаштво је настало на Истоку у IV веку на Синајском полуострву (Палестина). Оснивачи су били Свети Антоније и Свети Василије Велики. Монаси су живели повучено у затвореним заједницама (манастирима), посвећујући се молитвама.
4 век | Хришћанство постаје једина дозвољена религија
Крајем IV века цар Теодосије прогласио је хришћанство за једину дозвољену религију у Римском царству и забранио сва друга веровања. Укинуте су грчке олимпијске игре и пророчиште у Делфима, чиме је и званично окончан период отвореног паганства у држави.
313 г. | Доношење Миланског едикта
Цар Константин Велики донео је Милански едикт којим је хришћанство проглашено равноправним са свим осталим религијама у Римском царству. Овај догађај обележава крај периода прогона хришћана.
325 г. | Први васељенски сабор у Никеји
Цар Константин Велики сазвао је Први васељенски сабор свих хришћанских епископа у Малој Азији. Усвојен је симбол вере (основа хришћанског учења), а учења која нису била усаглашена са званичним (попут Аријевог) проглашена су за јереси.
19 декември 343 г. | Смрт Светог Николе
Епископ Никола из града Мире, велики борац против јеретика и добротвор којег су људи још за живота сматрали светитељем, преминуо је у старости. Овај дан се и данас слави као хришћански празник.
6 век | Забрана паганских школа
У VI веку цар Јустинијан I забранио је све старе паганске (многобожачке) школе у којима се није изучавало хришћанско учење.
6 век | Развој монаштва у западној Европи
У VI веку монаштво се развило и на Западу. Свети Бенедикт, који се сматра оснивачем западног монаштва, основао је бенедиктински монашки ред.
1054 г. | Велики раскол (шизма)
Због великих разлика и неслагања у организацији и тумачењу вере, дошло је до великог раскола. Папа у Риму и васељенски патријарх у Цариграду узајамно су се проклели. Тиме је означен крај периода јединствене Хришћанске цркве и њена коначна подела на Православну (Источну) и Католичку (Западну) цркву.
1087 г. | Пренос моштију Светог Николе
Италијански трговци су украли мошти Светог Николе из града Антиохије и пренели их у град Бари (Италија), где се оне и данас налазе.
12 век | Оснивање инквизиције
У XII веку Католичка црква је организовала инквизицију - посебан суд намењен искључиво за сурово прогањање, кажњавање и спаљивање јеретика на ломачи.
Ширење хришћанства
Хришћанство је од I до почетка IV века било изложено оштрим прогонима римске државе због монотеизма и одбијања поштовања култа цара као божанства. Преокрет је започео цар Константин Велики, који је 313. године донео Милански едикт, обезбедивши хришћанима равноправан положај са осталим верским заједницама. Крајем IV века, цар Теодосије уздигао је хришћанство у статус једине званичне државне религије Римског царства, забранивши паганске култове, што је довело и до укидања античких Олимпијских игара и пророчишта у Делфима. У VI веку, под царем Јустинијаном I, затворене су и преостале паганске образовне установе. Досељени варварски народи су посредством мисионара прихватали хришћанство (процес христијанизације/покрштавања), а тиме и тековине писмености и античке културе.
Развој и организација Хришћанске цркве
Уз политичку подршку царства развила се јединствена црквена организациона структура заснована на хијерархијским целинама: парохијама (вођеним од стране парохијских свештеника), епископијама или бискупијама (под управом епископа/бискупа) и архиепископијама или надбискупијама (под управом архиепископа/надбискупа).
- Западна црква: Римски бискуп се позвао на апостолско наслеђе Светог Петра, узео назив папа и развио тежњу ка врховном вођству над читавим хришћанством.
- Источна црква: Развила су се четири патријаршијска средишта (Цариград, Александрија, Јерусалим и Антиохија). Најистакнутије место заузела је Цариградска (Васељенска) патријаршија са васељенским патријархом на челу, при чему је световна власт византијског цара имала превласт над црквеном.
Ради усклађивања црквених догми и отклањања верских одступања (јереси), од IV века сазивани су васељенски сабори. Цар Константин Велики сазвао је 325. године Први васељенски сабор у Никеји, на којем је дефинисан Симбол вере и осуђена Аријева јерес. До данас је одржано седам васељенских сабора признатих у обе традиције.
Монашке заједнице
Монашки начин живота настао је у IV веку на простору Синаја и Палестине преко утемељивача Светог Антонија и Светог Василија Великог. Монаси су живели у манастирима изоловани од световног окружења и посвећени молитвама, под руководством игумана (на Истоку) или опата (на Западу).
У западној Европи темеље монаштву поставио је у VI веку Свети Бенедикт, оснивач бенедиктинског реда. Током средњег века у католичком свету оформљени су и други редови, међу којима су најзначајнији фрањевци (Свети Фрањо) и доминиканци (Свети Доминик).
Велики раскол (шизма)
Супротстављени ставови о црквеном првенству између папе у Риму и цариградског патријарха, уз разлике у догматским тумачењима и обредима, довели су 1054. године до Великог раскола (шизме). Након обостраног изрицања проклетства и искључења из заједнице, Црква се трајно раздвојила на:
- Западну (Католичку) цркву, на челу са папом у Риму;
- Источну (Православну) цркву, предвођену васељенским патријархом у Цариграду.
Утицај Хришћанске цркве у средњем веку
Црква је вршила пресудан утицај на световни и духовни живот. Манастири су служили као кључна средишта образовања, преписивачке делатности (којом су сачувани антички списи), филозофије и теологије. Црква је имала снагу да утиче на владаре - побожне је проглашавала за светитеље, док је непослушне могла екскомуницирати.
Против јеретика су примењиване строге казне (прогонства и спаљивање на ломачи), а у XII веку Католичка црква је формирала специјализовани суд за јерес - инквизицију. Масовну појаву представљала су ходочашћа - побожна путовања верника до светих места попут Христовог гроба у Јерусалиму, гроба Светог Петра у Риму, или значајних српских манастира као што су Хиландар, Студеница, Милешева и Високи Дечани.
