Најважније из лекције
План-резиме
-
Државно уређење и владарске титуле
- Средњовековна Србија била је феудална монархија са владарем на челу.
- Еволуција владарских титула у Србији:
- Рани средњи век: кнез.
- Позни средњи век: велики жупан, краљ, цар, кнез и деспот (деспот постаје владарска титула почетком XV века).
- Српски владари у Босни носили су титуле бана и краља.
- Звања властеле: војвода, жупан, а у доба царства преузете су византијске титуле (деспот, севастократор, ћесар).
-
Друштвена структура и институције
- Државни сабори: тело састављено од крупне властеле и црквених старешина које је сазивао владар; одлучивали су о крунисању, суђењима, законима, рату и миру. Одржавани у престоницама (Рас, Скопље) или манастирима (Жича, Пећ).
- Властела:
- Подела: крупна властела (велможе) и ситна властела (властеличићи).
- Основна дужност: вршење војне службе за владара.
- Поседи: баштина (наследно породично имање) и пронија (условно феудално имање за војну службу).
- Свештенство и Црква:
- Старешина: архиепископ (1219–1346) са седиштем у Жичи, па крајем XIII века пренетим у Пећ; од 1346. патријарх (Пећка патријаршија).
- Црквени поседи називали су се метоси.
- Зависно становништво и посебне групе:
- Себри: зависни сељаци везани за имања властеле или цркве, са радним, натурним и новчаним обавезама.
- Посебни сталежи и групе: Власи (сточари), Саси (рудари), дубровачки трговци и Латини (приморски грађани).
-
Живот на двору
- До краја XIII века дворови су били скромни (нпр. двор краља Уроша I).
- Раскош и византијски утицај уведени су крајем XIII века након женидбе краља Милутина византијском принцезом Симонидом (пурпурна и свилена одећа, злато, драго камење, сребрно посуђе, музичари).
- Омиљене забаве и активности: лов (као физичка и војна припрема) и витешко образовање деце племића.
-
Живот на селу
- Свакодневни живот одликовао се тешким радом од јутра до мрака уз честе периоде суше и глади.
- Пољопривреда је унапређена заменом дрвене ралице металним плугом (узгој житарица, воћа, поврћа, стоке и пчеларство).
- Сеоске куће од дрвета и сламе имале су једну заједничку просторију; друштвени живот одвијао се о празницима на сеоским скуповима и вашарима.
- Исхрана обичних људи: хлеб од мешавине житарица, каше, купус, црни и бели лук, млечни производи; месо је било реткост.
-
Живот у граду, трговина и привреда
- Градови су настајали на античким/византијским основама (Рас, Призрен, Ниш, Београд, Котор, Будва) или као рударско-трговачка средишта (Брсково, Трепча, Ново Брдо, Рудник).
- Градско становништво чиниле су занатлије и трговци; централно место био је трг испред главне цркве.
- Новчарство:
- Ковање почиње у XIII веку (краљ Радослав ковао бакарни, краљ Урош I први сребрни новац).
- Први сребрни новац (динар/грош) кован је у Брскову по угледу на млетачки грош.
- Краљ Драгутин био је први који је ковао новац са ћириличним натписом; деспот Ђурађ Бранковић развио је на десетине врста кованог новца.
-
Положај жена и брачни обичаји
- Жене су биле у неравноправном и подређеном положају према мушкарцима (оцу, мужу, браћи), са ограниченим правним и наследним могућностима.
- Бракови су склапани искључиво унутар истог сталежа и били су уговорени од стране родитеља.
- Старосна граница за ступање у брак била је 12 година за девојчице и 14 година за дечаке.
- Од времена Светог Саве венчање се обављало у цркви пред свештеником; жена је уносила мираз, а Црква је строго бранила брак међу сродницима и ограничавала број бракова на највише три.
Лекција кроз датуме
13 век | Почетак ковања сопственог новца у средњовековној Србији
Током XIII века краљ Стефан Радослав почиње са ковањем првог бакарног новца у Србији, док је ковање сребрног новца (динара или гроша) започело за време владавине краља Стефана Уроша I у Брскову, по узору на млетачки новац.
13 век | Преношење средишта Српске архиепископије из Жиче у Пећ
Крајем XIII века, у доба владавине краља Стефана Уроша II Милутина, средиште Српске архиепископије премештено је из Жиче у Пећ због веће безбедности.
13 век | Брак краља Милутина и принцезе Симониде и увођење византијског дворског сјаја
Крајем XIII века женидбом краља Милутина и Симониде, ћерке византијског цара, на српски двор се уводе византијски обичаји, раскошна свилена и пурпурна одећа, сребрно посуђе и византијски дворски церемонијал.
1219 г. | Успостављање Српске архиепископије
Српска православна црква стиче аутокефалност на челу са архиепископом, а првобитно средиште архиепископије налазило се у манастиру Жичи.
1346 г. | Уздизање Српске архиепископије на ранг патријаршије
На државном сабору у Скопљу Српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије са средиштем у Пећи (Пећка патријаршија), чиме је старешина цркве постао патријарх, чиме је окончан период архиепископије (1219–1346).
15 век | Титула деспота постаје врховна владарска титула у Србији
Почетком XV века византијска титула деспота постаје званична врховна владарска титула српских владара у доба Српске деспотовине.
Српско средњовековно друштво
Средњовековна Србија била је организована као феудална монархија на чијем се челу налазио владар. Владарска звања су еволуирала: у раном средњем веку коришћена је титула кнеза, док су се у позном периоду ређале титуле великог жупана, краља, цара и деспота (која почетком XV века постаје главно владарско достојанство), док су у Босни коришћена звања бана и краља. У доба Српског царства из Византије су преузете високе титуле попут деспота, севастократора и ћесара, које су додељиване владаревим сродницима и војсковођама, док је ранија крупна властела носила називе војвода и жупана.
Друштвена структура почивала је на строгој сталешкој подели:
- Властела (крупна и ситна): Њена примарна обавеза била је вршење војне службе и обављање државних чиновничких дужности. За узврат, владар им је додељивао условне поседе (проније), док су у свом власништву имали и наследну, неотуђиву породичну земљу (баштину).
- Свештенство: Црквом је од стицања аутокефалности 1219. до 1346. године руководио архиепископ, а од проглашења Патријаршије 1346. године патријарх. Црквено седиште се из Жиче крајем XIII века (у време краља Милутина) трајно преместило у Пећ. Црква се издржавала преко својих манастирских имања (метоха).
- Себри: Зависно сеоско становништво (земљорадници, сточари, занатлије) везано за манастирске или властелинске поседе. Имали су обавезу кулука (рада на имању господара), плаћања дажбина у натури и измиривања новчаних пореза.
- Групе са посебним статусом: Сточари (Власи), рудари немачког порекла (Саси), као и приморски трговци и грађани (Дубровчани и Латини).
Врховну законодавну, судску и политичку власт имао је владар, који се ослањао на државне саборе. Ова саветодавна тела, састављена од најугледније властеле и црквених великодостојника, сазивана су у престоницама (попут Раса за време Стефана Немање или Скопља у доба цара Душана) или манастирима (Жича, Пећ) ради избора владара, проглашења закона и доношења одлука о рату и миру.
Живот на двору
Владарске резиденције су све до позног XIII века биле релативно скромне грађевине, сличне кућама богатијих племића, што су забележили и византијски изасланици приликом посете двору краља Уроша I. Значајан преокрет и увођење византијског раскошног церемонијала догодио се крајем XIII века, након женидбе краља Милутина принцезом Симонидом.
Од тог раздобља владари носе пурпурне одоре украшене златом и драгуљима, једе се из сребрног посуђа, а дворске свечаности прате музичари. Трпеза је обиловала разноврсним месом (нарочито дивљачи), дунавском и морском рибом, сиревима, увозним маслиновим уљем из Бара, приморском сољу и скупоценим зачинима (бибер, шафран, цимет, каранфилић). Пило се претежно вино чувано у леденицама, као и медовина и пиво. Омиљена забава и облик војне обуке племства био је лов, док је образовање племићке деце обухватало стицање писмености, читање духовне и витешке лектире, те ратничку припрему.
Живот на селу
Сеоска свакодневица била је обележена непрекидним физичким радом за сопствено преживљавање и измиривање обавеза према држави и властелину. Унапређење пољопривреде омогућено је заменом дрвене ралице ефикаснијим гвозденим плугом. Гајене су житарице (пшеница, јечам, хељда), воће и поврће, уз развијено сточарство, пчеларство, риболов и лов, мада су неродне године и суше често изазивале периоде глади.
Сељаци су живели у једноставним колибама од дрвета и сламе са само једном заједничком просторијом. Њихова исхрана се базирала на житним кашама, мешаном хлебу, поврћу и млечним производима, док је месо конзумирано углавном о празницима. Друштвени живот одвијао се током верских празника на сеоским скуповима и вашарима, где су наступали забављачи, глумци, музичари и мечкари, а трговци нудили занатску робу.
Живот у граду
Градска насеља су делом настајала на античким и византијским темељима (Рас, Београд, Ниш, Призрен, Будва, Котор), а делом су се развијала као нови трговачки и рударски центри (Ново Брдо, Трепча, Рудник, Брсково). Градови су били средишта занатлија (ковача, златара, ткача, обућара) и трговаца. Јавни живот одвијао се на трговима испред цркава, где су се налазиле пијаце, док су грађани користили јавне чесме, пекаре и крчме. Куће су грађене од камена, цигле или дрвета. Путовања су се одвијала тешким и небезбедним друмовима ради трговине, дипломатије или ходочашћа, а преноћишта су најчешће пружали манастири и свратишта.
Новчани систем:
- Ковање домаћег новца започело је у XIII веку бакарним новцем краља Радослава, док је краљ Урош I започео ковање сребрног новца.
- Први српски сребрни динар (грош) искован је у Брскову по узору на млетачки грош, што је чак поменуто у Дантеовој Божанственој комедији.
- Најважније ковнице биле су у Брскову, Новом Брду, Руднику и Призрену.
- Краљ Драгутин је први увео ћириличне натписе на кованицама.
- Новац су потом ковали краљ Стефан Дечански, цареви Душан и Урош, краљ Вукашин, кнез Лазар, Вук Бранковић, деспот Стефан Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, чије су богате емисије новца сведочиле о великом економском богатству земље.
Положај жена и брак
Положај жена у средњовековној Србији био је правно и друштвено подређен мушким члановима породице (оцу, супругу или браћи). Њихова правна способност била је ограничена, без могућности самосталног сведочења на суду и са редукованим наследним правима.
Бракови су били строго сталешки уоквирени и склапани су према договору родитеља. Доња старосна граница за ступање у брак износила је 12 година за девојчице и 14 година за дечаке. Од доба Светог Саве црквено венчање постало је обавезно, након чега су следила народна свадбена славља. Црквени прописи су стриктно забрањивали ступање у брак међу сродницима и ограничавали број дозвољених бракова на највише три. Имовина коју је жена доносила приликом удаје (мираз) остајала је њено власништво у случају прекида брачне заједнице.
