Најважније из лекције
План-резиме
-
Душанова освајања и јачање државе (1331–1355) 1.1. Долазак на власт краља Стефана Душана 1331. године уз подршку властеле и стварање јаке војске.
1.2. Брак са бугарском принцезом Јеленом ради обезбеђивања савезништва са суседима.
1.3. Коришћење унутрашњих сукоба у Византији за територијална освајања:
1.3.1. Припајање великог дела византијских области, укључујући Свету Гору, Епир, Тесалију и делове Албаније.
1.3.2. Додела новоосвојених земљишних поседа и византијских титула (највиша: деспот) српској властели. -
Проглашење Српске патријаршије и царства 2.1. Уздизање српске архиепископије на ранг Српске патријаршије са седиштем у Пећи ради стицања права на царско крунисање.
2.2. Крунисање Стефана Душана за „цара Срба и Грка” на Ускрс 1346. године у Скопљу.
2.3. Именовање малолетног сина Уроша за савладара са титулом краља. -
Душанов законик (1349) 3.1. Доношење законика 1349. године на српскословенском језику ради правног уређења државе за све поданике и самог цара.
3.2. Компилација српског и византијског права са израженим сталешким разликама у кажњавању.
3.3. Трајни симбол српске правне традиције и културе. -
Крај Душанове владавине и задужбине 4.1. Губитак Хума, који се издвојио и припојио босанској држави.
4.2. Појава Турака Османлија на Балкану и почетак припрема за рат против њих.
4.3. Изненадна смрт цара Душана 1355. године.
4.4. Ктиторска делатност: изградња Цркве Св. Арханђела код Призрена (место првобитног сахрањивања). -
Владавина цара Уроша и распад царства (1355–1371) 5.1. Долазак на власт цара Уроша (у народу познатог као Урош Нејаки).
5.2. Династички сукоб са узурпатором Симеоном (Душановим полубратом):
5.2.1. Урош побеђује у сукобу, али процес слабљења централне власти и распада царства отпочиње одвајањем јужних области.
5.3. Јачање и осамостаљивање српске властеле на рачун царске моћи.
5.4. Смрт цара Уроша 1371. године, чиме је окончана владавина династије Немањић.
Лекција кроз датуме
1219 г. | Успостављање архиепископије у Србији
Од времена Саве Немањића, највиша црквена титула у српској држави постала је архиепископ. Ово је представљало основу за касније уздизање српске цркве на ранг патријаршије у време Стефана Душана.
1331 г. | Почетак владавине краља Стефана Душана
Стефан Душан долази на власт и започиње ново поглавље у српској историји. Уз помоћ властеле ствара јаку војску, користи слабост Византије и започиње велика освајања византијских градова и територија, укључујући и Свету Гору.
1346 г. | Проглашење Српске патријаршије
Како би могао да се крунише за цара (што је могао да обави само патријарх), Стефан Душан је дотадашњег српског архиепископа поставио за српског патријарха. Седиште Српске патријаршије било је у Пећи.
1346 г. | Крунисање Стефана Душана за цара
На Ускрс 1346. године у Скопљу, Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка од стране новоуспостављеног српског патријарха. Његов малолетни син Урош постао је савладар са титулом краља. Овим чином српска држава постаје царство.
1349 г. | Доношење Душановог законика
Донет је Душанов законик, написан на српскословенском језику, како би се правно уредио живот у знатно проширеној држави. Законик је важио за све поданике царства, обухватао је све друштвене слојеве (са јасно видљивим разликама у казнама између властеле и зависног становништва) и морао га је поштовати и сам цар.
1355 г. | Смрт цара Стефана Душана и крај његове владавине
Цар Стефан Душан изненада умире током припрема за рат против Турака Османлија, које је планирао да протера са Балкана. Његова смрт представља прекретницу јер убрзо након ње долази до почетка распада Српског царства.
1355 г. | Почетак владавине цара Уроша
Након Душанове смрти, на престо долази његов син Урош. Његов долазак на власт обележен је борбом против узурпатора, Душановог полубрата Симеона. Иако је Урош сачувао престо, његова власт је слабила, моћ локалне властеле је расла, а јужни делови царства почели су да се одвајају.
1371 г. | Смрт цара Уроша и крај владавине династије Немањић
Смрћу цара Уроша Нејаког званично се завршава владавина династије Немањић. Овај догађај уједно означава и коначан крај Српског царства као јединствене државне целине у средњем веку.
Душанова освајања
Доласком на трон 1331. године, краљ Стефан Душан је учврстио војску и наставио јужни правац територијалног ширења, надовезујући се на освајања свог деде, краља Милутина. Стабилност према суседима осигурао је браком са бугарском принцезом Јеленом, након чега је искористио унутрашње сукобе и слабљење Византије. У брзим војним походима српска војска је заузела бројне византијске територије и градове, укључујући и Свету Гору.
Проглашење Српске патријаршије
Припајање византијских области захтевало је ново државно и верско уређење за заједнички живот Срба и Грка, као и уздизање владара у царски чин. Пошто је према средњовековним правилима само патријарх могао крунисати цара, Душан је дотадашњу српску архиепископију, успостављену 1219. године, самостално уздигао на ниво патријаршије са седиштем у Пећи. Тиме су испуњени црквено-правни услови за његово царско крунисање.
Душаново царевање
Стефан Душан се на Ускрс 1346. године у Скопљу свечано крунисао за цара Срба и Грка уз благослов новог патријарха, док је његов малолетни син Урош добио краљевску титулу и статус савладара. Држава се проширила на Епир, Тесалију и делове Албаније. Душан је преузео византијски дворски церемонијал и својој властели додељивао високе византијске титуле, међу којима је најзначајнија била титула деспота, награђујући их поседима у новоосвојеним крајевима. Као своју главну задужбину подигао је Манастир Светих Арханђела код Призрена.
Душанов законик
Ради усклађивања права у знатно увећаној држави, 1349. године проглашен је свеобухватни правни зборник заснован на српским обичајима и византијском законодавству. Написан на српскословенском језику, законик је обавезивао све становнике, укључујући и самог цара. Њиме су биле строго регулисане друштвене разлике, па су припадници племства за исте преступе били блаже кажњавани у односу на зависно становништво. Овај законик је остао у примени дуго након пада царства као трајан правни споменик.
Крај Душанове владавине
Током Душановог ратовања на југу, западна област Хум се одвојила од српске државе и припојила средњовековној Босни. Пред крај владавине појавила се опасност од надирања Османлија на Балканско полуострво. Цар Душан је отпочео организовање војног отпора како би зауставио њихово напредовање у Европи, али је његов подухват прекинут његовом изненадном смрћу 1355. године.
Владавина цара Уроша
После Душанове смрти 1355. године, царску власт наследио је његов син Урош V (1355–1371), чији је положај одмах оспорио стриц Симеон. Иако је Урош одбранио престо, сукоби су покренули распад државе и губитак јужних византијских области. Царска власт је временом све више опадала на рачун осамостаљене обласне властеле, због чега је владар понео надимак Нејаки. Смрћу цара Уроша 1371. године окончана је владавина династије Немањић, док је Српска патријаршија остала трајно црквено наслеђе Душановог доба.
