4.3. Хуманизам и ренесанса

Обележја хуманизма и ренесансе

Нова грађанска култура настала је на Апенинском полуострву у другој половини XIV века и трајала је до краја XVI века, одакле се раширила према западној и северној Европи (Француској, Енглеској, Немачкој, Холандији и Шпанији). Главна урбана средишта овог покрета били су италијански градови попут Фиренце, Рима, Венеције, Милана, Ђенове и Напуља.

Суштина покрета огледала се у одступању од строгог средњовековног црквеног погледа на свет и аскетизма. Иако вера у Бога није одбачена, средиште пажње преусмерено је на овоземаљски живот, људско тело, природне законе и стваралачке потенцијале појединца:

• Хуманизам представља интелектуални и научни правац посвећен човеку, заснован на темељном изучавању и примени старогрчког и староримског културног наслеђа.
• Ренесанса означава препород и обнову античких уметничких форми и стандарда, што је довело до процвата стваралаштва, науке и друштвених промена.
• Друштвени идеал постао је свестрано образован стваралац који истовремено овладава науком, уметношћу и техничким вештинама.

Књижевност

Ренесансни књижевници су се усмерили на теме из свакодневног живота и људских осећања, напуштајући употребу латинског језика у корист народних говора:

• Данте Алигијери (1265–1321) створио је епско дело Божанствена комедија, прво велико књижевно остварење написано на народном италијанском језику.
• Франческо Петрарка се истакао љубавном поезијом, док је Ђовани Бокачо стекао признање приповеткама са темама из свакодневице.
• Вилијем Шекспир (1564–1616), водећи енглески драматург, песник и позоришни оснивач у Лондону, градио је сижее на античкој и националној историји; аутор је драма Хамлет, Ромео и Јулија, Млетачки трговац и Сан летње ноћи.

Политичка мисао

Почетком XVI века утемељена је нова политичка филозофија кроз критичко сагледавање државе и друштвених ауторитета:

• Николо Макијавели (1469–1527) у делу Владалац изнео је практична правила владања заснована на реалној моћи, сили и закону уместо на идеализованом моралу. Из његовог става да државни циљ оправдава употребу свих расположивих средстава и да је за владара сигурније да улива страх него љубав, настао је појам „макијавелизам”.
• Еразмо Ротердамски, холандски хуманиста, кроз сатирично дело Похвала лудости изложио је оштрој критици друштвене појаве, девијације Католичке цркве, свештенство и институцију папства.

Сликарство и вајарство

Ликовне уметности су усвојиле античке идеале лепоте, симетрије и складних пропорција:

• Тематика је обухватала реалне људе, дечје, мушке и женске портрете, пејзаже и прецизно проучену анатомију нагог људског тела. Поред Рафаела и Тицијана, пресудан утицај остварила су два водећа мајстора:
• Леонардо да Винчи (1452–1519), истакнути представник свестраног уметника и истраживача; проучавао је анатомију и принципе летења, остављајући нацрте за техничке изуме (подморницу, хеликоптер, тенк). Радио је у Фиренци (под окриљем породице Медичи), Милану, Риму и у Француској у служби краља Франсое I. Међу његовим сликама издвајају се Мона Лиза, Тајна вечера, Свети Јован Крститељ и Света Ана.
• Микеланђело Буонароти (1476–1564), вајар, сликар и архитекта који је стварао у Фиренци, Болоњи и Риму за потребе папа. Аутор је чувених мермерних скулптура Давид, Мојсије, Пијета и Брут, израдио је фрескодекорацију таванице Сикстинске капеле и пројектовао куполу Цркве Светог Петра.

Архитектура

Ренесансно градитељство одликују складност, прегледне линије, велике куполе и богатство унутрашње декорације скулптурама и фрескама:

• Подизане су цркве, палате и јавни објекти, међу којима се истичу базилика Светог Петра и Сикстинска капела у Риму, палата Лувр у Паризу, резиденција Вавел у Кракову, Московски Кремљ, као и катедрале и палате у Фиренци.
• Мецене: Развој покрета омогућили су богати финансијери и покровитељи – владарске династије (посебно Медичи и Лоренцо Величанствени у Фиренци), римске папе и француски краљеви. Они су отварали библиотеке и наручивали уметничка дела, чиме су постављени темељи за стварање каснијих значајних светских музеја.