Најважније из лекције
План-резиме
-
Сукоб са Совјетским Савезом и Информбироом (1948) 1.1. Прве послератне године обележила је изузетно блиска сарадња са СССР-ом и земљама Источног блока. 1.2. Основан Информбиро (1947) ради совјетске контроле над комунистичким партијама. 1.3. Разлаз и доношење Резолуције Информбироа (лето 1948): 1.3.1. КПЈ и Јосип Броз Тито оптужени за нелојалност, одступање од марксизма и непријатељство према СССР-у. 1.3.2. Већина југословенских комуниста стала уз Тита (Пети конгрес КПЈ, јул 1948). 1.3.3. Присталице Информбироа у Југославији су хапшене и интерниране у логоре, од којих је најпознатији онај на Голом отоку (1949–1956). 1.4. Последице сукоба: 1.4.1. Југославија отвара економску, војну и културну сарадњу са САД и Западном Европом. 1.4.2. Односи са СССР-ом почињу да се нормализују тек након Стаљинове смрти (1953) и посете Никите Хрушчова (1955).
-
Самоуправни социјализам и унутрашњи развој 2.1. Увођење радничког самоуправљања: 2.1.1. Законом из 1950. државна својина претворена је у друштвено власништво. 2.1.2. Фабрикама и установама управљали су раднички савети (парола „Фабрике радницима”). 2.2. Политичке промене: 2.2.1. КПЈ мења назив у Савез комуниста Југославије – СКЈ (1952). 2.2.2. Уставни закон из 1953. уводи функцију председника Републике (Јосип Броз Тито). 2.2.3. Смена Александра Ранковића (1966) са свих државних и партијских функција због отпора политичким и уставним променама. 2.3. Привреда и друштво: 2.3.1. Брз економски развој током 1950-их и 1960-их уз раст животног стандарда. 2.3.2. Након економског успоравања, потписан уговор са СР Немачком (1968) о одласку југословенских радника на привремени рад („гастарбајтери”).
-
Политика несврстаности 3.1. Југославија је водила политику ван блокова (ни NATO ни Варшавски пакт). 3.2. Оснивање Покрета несврстаних у Београду (1961) као ослонца за мир, деколонизацију и сарадњу земаља Трећег света. 3.3. Отвореност граница за домаће држављане и странце, што је било јединствено међу социјалистичким државама.
-
Криза система крајем 1960-их и током 1970-их 4.1. Студентске демонстрације (јун 1968): 4.1.1. Протести против социјалних неједнакости, бирократије и привилегија партијске елите. 4.1.2. Протести су прекинути након Титовог ТВ обраћања, али проблеми нису трајно решени, а вође протеста су уклоњене са факултета. 4.2. Политичка превирања у републикама: 4.2.1. „Хрватско прољеће” (МАСПОК, 1971): захтеви за ширу аутономију СР Хрватске уз појаву национализма; покрет угушен смењивањем Савке Дабчевић-Кучар и сарадника. 4.2.2. „Српски либерали” (1972): партијско руководство СР Србије (Марко Никезић, Латинка Перовић) спречено у покушају демократизације и смењено.
-
Устав из 1974. и крај Титове ере 5.1. Донет нови Устав СФРЈ (1974): 5.1.1. Републике и аутономне покрајине унутар Србије добиле су велик степен самосталности. 5.1.2. Уведено колективно Председништво СФРЈ, са Титом као доживотним председником. 5.2. Смрт Јосипа Броза Тита (4. мај 1980): 5.2.1. Сахрањен у Кући цвећа у Београду уз присуство преко 1.200 званичника из 127 држава. 5.2.2. Након његове смрти југословенска федерација тоне у све дубљу политичку и економску кризу.
Лекција кроз датуме
1947 г. | Оснивање Информбироа
СССР је основао Информациони биро (Информбиро) са циљем окупљања и контроле комунистичких партија, како из Источног блока тако и из других европских држава (попут Италије и Француске), укључујући и КПЈ.
юли 1948 г. | Доношење Резолуције Информбироа и раскол са СССР-ом
Информбиро је донео Резолуцију којом је руководство КПЈ оптужено за одступање од начела марксизма-лењинизма и непријатељску политику према СССР-у. Већина југословенских комуниста на челу са Јосипом Брозом Титом одбацила је оптужбе на Петом конгресу КПЈ, што је довело до прекида блиских односа са Совјетским Савезом и Источним блоком.
1949 г. | Оснивање затвора на Голом отоку
Након разлаза са СССР-ом и Информбироом, југословенске власти су на острву Голи оток у Јадранском мору формирале злогласни затворски логор за политичке неистомишљенике и присталице Информбироа.
1950 г. | Увођење радничког самоуправљања
Доношењем закона којим је државна својина проглашена друштвеним власништвом, у Југославији је уведен социјалистички модел радничког самоуправљања и формирани су први раднички савети у фабрикама и установама.
1952 г. | Промена назива КПЈ у Савез комуниста Југославије (СКЈ)
Комунистичка партија Југославије променила је име у Савез комуниста Југославије (СКЈ) како би се у јавности створио утисак да партија непосредно не управља државом, већ да власт припада радницима и самоуправљачима.
1953 г. | Смрт Јосифа Стаљина
Смрћу совјетског вође Јосифа Стаљина започео је процес постепеног попуштања напетости и нормализације односа између Југославије и Совјетског Савеза.
1953 г. | Доношење Уставног закона СФРЈ
Уставним законом из 1953. године појам самоуправљања формално је уврштен у уставни поредак, а установљена је и функција председника Републике, на коју је ступио Јосип Броз Тито.
1955 г. | Сусрет Јосипа Броза Тита и Никите Хрушчова
Посетом совјетског лидера Никите Хрушчова Београду и сусретом са Јосипом Брозом Титом званично су нормализовани дипломатски и партијски односи између Југославије и СССР-а.
1956 г. | Окончање коришћења Голог отока за информбировце
Завршен је период (1949–1956) током којег је Голи оток коришћен као специјални политички затвор и логор за кажњавање југословенских присталица Информбироа.
1961 г. | Оснивање Покрета несврстаних у Београду
У Београду је одржана Прва конференција шефова држава и влада несврстаних земаља, чиме је зачет Покрет несврстаних као платформа за државе које нису желеле да се приклоне ни Западном ни Источном блоку током Хладног рата.
1968 г. | Споразум о запошљавању радника у СР Немачкој
Како би ублажила проблем растуће незапослености у земљи, Југославија је са Савезном Републиком Немачком потписала споразум којим је легализован и уређен одлазак југословенских радника („гастарбајтера”) на привремени рад у иностранство.
юни 1968 г. | Студентске демонстрације у Југославији
У Београду и другим универзитетским градовима избиле су велике студентске демонстрације против социјалних неједнакости, бирократије и привилегија комунистичке елите, које су окончане након телевизијског обраћања Јосипа Броза Тита.
1971 г. | Покрет „Хрватско прољеће” (МАСПОК) и његово сузбијање
Масовни национално-политички покрет у СР Хрватској захтевао је већу економску и републичку аутономију. Покрет је крајем 1971. године угушен интервенцијом савезног руководства и сменом водећих хрватских политичара предвођених Савком Дабчевић-Кучар.
1972 г. | Смена „српских либерала”
Партијско руководство Савеза комуниста Србије на челу са Марком Никезићем и Латинком Перовић, које се залагало за привредне реформе и демократизацију друштва, присилно је смењено са свих политичких и јавних функција.
1974 г. | Доношење новог Устава СФРЈ
Донет је нови Устав СФРЈ којим су свим републикама и аутономним покрајинама (Војводини и Косову) дата значајно шира државна овлашћења, формирано је колективно Председништво СФРЈ, а Јосип Броз Тито проглашен за доживотног председника.
4 май 1980 г. | Смрт Јосипа Броза Тита
У Љубљани је преминуо доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Његова сахрана у Београду окупила је огроман број светских државника и означила почетак дубоке политичке и економске кризе југословенске државе.
СУКОБ СА СОВЈЕТСКИМ САВЕЗОМ
- Почетни односи и разлаз (1948): Након Другог светског рата Југославија је била чврсто везана за СССР и источни блок. Међутим, због тежње КПЈ ка самосталној политици, совјетско вођство је преко Информбироа (организације основане 1947. ради контроле комунистичких партија) у јуну 1948. године донело Резолуцију. Њоме је југословенски врх оптужен за одступање од марксизма, непријатељство према СССР-у и буржоаске склоности.
- Унутрашњи обрачун: Иако је Москва позивала на обарање Јосипа Броза Тита, Пети конгрес КПЈ (јул 1948) пружио је подршку домаћем руководству. Комунисти који су стали уз Стаљина и Информбиро били су подвргнути масовним хапшењима и затварани у специјалне логоре са суровим условима, од којих је најзлогласнији био Голи оток (1949–1956).
- Спољнополитички заокрет: После раскида са Истоком, Југославија је развила снажну економску, војну и културну сарадњу са САД и земљама Западне Европе. Односи са Москвом почели су постепено да се нормализују тек након Стаљинове смрти 1953. године, што је потврђено посетом Никите Хрушчова Београду 1955. године.
САМОУПРАВНИ СОЦИЈАЛИЗАМ
- Увођење модела (1950): Напуштајући совјетски систем централног планирања, Југославија је 1950. године озаконила прелазак државне имовине у друштвено власништво. Тиме је утемељено радничко самоуправљање (чији је главни идеолог био Едвард Кардељ), где су раднички савети формално одлучивали о раду фабрика, предузећа и јавних установа.
- Привредна кретања и миграције: Током 1950-их и почетком 1960-их година земља је бележила снажан привредни раст и скок животног стандарда, подржан и страном помоћи. Када је 1960-их дошло до успоравања привреде и раста незапослености, држава је споразумом са СР Немачком из 1968. године омогућила масовни одлазак домаће радне снаге („гастарбајтера”) на привремени рад у иностранство.
- Партијске и уставне промене: КПЈ је 1952. године променила назив у Савез комуниста Југославије (СКЈ), чиме се наглашавала улога партије као усмеравача, а не директног управљача. Уставним законом из 1953. самоуправљање је постало део уставног поретка, а за председника Републике изабран је Јосип Броз Тито, који је на тој функцији остао доживотно.
ПОЛИТИКА НЕСВРСТАНОСТИ
- Ванблоковска позиција: Социјалистичка Југославија није приступила ни НАТО пакту ни Варшавском уговору, већ је своју спољну политику базирала на подршци антиколонијалној борби, међународном миру и равноправности мањих држава.
- Оснивање покрета (1961): На Првој конференцији шефова држава и влада одржаној у Београду 1961. године званично је оформљен Покрет несврстаних, у коме су Југославија и председник Тито играли једну од водећих улога на светској сцени.
- Отвореност граница: Успешна међународна позиција омогућила је југословенским грађанима слободу путовања широм света без строгих ограничења карактеристичних за друге социјалистичке земље, док је Југославија истовремено била потпуно отворена за стране држављане.
СУОЧАВАЊЕ СА КРИЗОМ
- Студентски протести (1968): У јуну 1968. године у Београду и другим градовима избиле су велике студентске демонстрације против социјалних неједнакости, бирократизације и привилегија партијске елите. Након Титовог телевизијског обраћања у којем је декларативно подржао захтеве студената, протести су утихнули, али дубље реформе нису спроведене, док су професори који су подржали побуну уклоњени са факултета.
- „Хрватско прољеће” (1971): Покрет у СР Хрватској (МАСПОК), вођен од стране Савке Дабчевић-Кучар, тражио је знатно већу републичку самосталност уз изражену националистичку реторику која је забринула српски народ у тој републици. Крајем 1971. године партијско вођство Хрватске је смењено и политички маргинализовано.
- Смена „српских либерала” (1972): Руководство Савеза комуниста Србије, на челу са Марком Никезићем и Латинком Перовић, заговарало је демократизацију и економску модернизацију. Тито их је 1972. године приморао на оставке, чиме је заустављена реформска струја у Србији.
- Устав из 1974. и крај Титове ере: Како би се умириле међунационалне тензије, усвојен је нови Устав СФРЈ (1974), који је републикама и покрајинама (Војводини и Косову) дао широку аутономију и атрибуте државности. Уведено је колективно Председништво СФРЈ, са Титом као доживотним председником.
- Титова смрт (1980): Јосип Броз Тито преминуо је 4. маја 1980. године и сахрањен је у Кући цвећа у Београду уз присуство бројних светских делегација. Његовим одласком отпочела је завршна и најтежа етапа политичке и економске кризе југословенске државе.
