3.9. Промене на Балкану крајем средњег века

Продор Турака Османлија на Балканско полуострво и у Европу

Средином XI века Турци Селџуци су потиснули Византију из већег дела Мале Азије, а након што су њихову државу разорили Монголи, током XII века у ову област долазе нова племена, међу којима су и Османлије. Вођени исламском религијом, Османлије су своја освајања спроводили и као свети рат (џихад). Држава и народ понели су име по вођи Осману, који је крајем XIII и почетком XIV века господарио облашћу у непосредном византијском суседству, одакле је започео освајање готово свих малоазијских градова под влашћу Цариграда.

Османлије су на Балкан првобитно ступале као плаћенички одреди у унутрашњим византијским превирањима, да би убрзо започели самосталне пљачкашке и освајачке походе. Преласком мореуза Дарданели заузели су 1354. године утврђење Галипоље, што је представљало њихово прво трајно упориште на европском континенту. Освајање је настављено на рачун Византије и Бугарске, а 1365. године заузели су Хадријанопољ (Једрене) и у њега преместили своју престоницу. Победом над српском властелом у Маричкој бици 1371. године, Османско царство је постало доминантна војно-политичка сила на југоистоку Балкана.

Разлози османских војних успеха и уређење војске

Брзо османско ширење било је омогућено постојањем централизоване државне управе на челу са султаном и изузетно увежбане, дисциплиноване и бројне војске, док су хришћанске државе на Балкану биле дубоко политички раздељене.

Османску оружану силу сачињавале су морнарица и копнена војска, чији су главни стубови били:

• Спахије – коњички одреди сачињени од ратника који су као накнаду за војну службу од султана добијали земљишне поседе (спахилуке).
• Јаничари – елитна пешадија и султанова гарда, коју је формирао султан Мурат. Представљали су прву професионалну стајаћу војску у тадашњој Европи. Регрутовани су међу хришћанским дечацима путем принудног одузимања („данак у крви”), превођени у ислам и васпитавани у строгом војничком режиму, без права на женидбу и породични живот током службовања.

Моравска Србија

Након погибије браће Мрњавчевић на Марици (1371), кнез Лазар Хребељановић постао је најугледнији српски обласни господар. Његова држава, названа Моравска Србија, обухватала је територије у сливовима Велике, Западне и Јужне Мораве, градове Ниш, Ужице и престоницу Крушевац, као и богате рударске центре Ново Брдо и Рудник.

Кључни елементи владавине кнеза Лазара:

• Територијално ширење и унутрашња политика: У савезу са босанским баном Твртком I Котроманићем поразио је жупана Николу Алтомановића, чиме је границе померио на запад до Дрине и на север до Саве и Дунава.
• Дипломатија и династичке везе: Престиж је осигурао женидбом са Милицом, потомком Вукана Немањића. Кроз бракове својих ћерки створио је чврсте савезе са обласним господарима Косова (Вук Бранковић) и Зете (Ђурађ II Балшић), а развијао је добре односе са Твртком I, бугарским и угарским великашима.
• Црквена и ктиторска делатност: Заслужан је за превазилажење црквеног раскола и измирење Српске патријаршије са Цариградском патријаршијом (1375). Сазидао је манастир Раваницу и дворску цркву Лазарицу у Крушевцу, док је кнегиња Милица подигла манастир Љубостињу.
• Задржао је скромно звање кнеза, иако га је народно предање упамтило са царском титулом.

Косовска битка

Услед све чешћих османских упада који су допирали и до Босне, султан Мурат је предводио велику војску у поход на Србију. Кнез Лазар му се супротставио уз подршку свог зета Вука Бранковића и босанског одреда војводе Влатка Вуковића, кога је послао краљ Твртко I. Сукоб се одиграо на Косову пољу (код Приштине), на Видовдан, 28. јуна 1389. године.

• Распоред снага: Српски центар водио је кнез Лазар, десним крилом командовао је Вук Бранковић, а левим Влатко Вуковић. На османској страни командовао је султан Мурат са синовима Бајазитом и Јакубом на крилима.
• Ток битке: На почетку окршаја српски витез Милош Обилић успео је да продре до султана Мурата и усмрти га. Заповедништво је преузео Муратов син Бајазит, који је претходно наредио смакнуће брата Јакуба ради преузимања престола, након чега је прегруписао трупе и скршио српски центар.
• Исход: Кнез Лазар је заробљен и погубљен, док су Бранковић и Вуковић преживели бој.
• Последице: Смрт оба владара и журно повлачење Бајазита у Азију изазвали су у први мах утисак у Европи да су хришћани победили. Ипак, услед огромних губитака у људству, кнегиња Милица и њен син Стефан Лазаревић били су принуђени да прихвате врховну власт султана Бајазита и вазалне обавезе према њему. Лазареве мошти касније су положене у манастир Раваницу, а Српска православна црква га је канонизовала за светитеља.

Косовска легенда

Косовски бој оставио је дубок траг у историјској свести и народној епици као тренутак пропасти средњовековне српске државе.

• Култ херојства и мучеништва: Кроз епске песме уздигнута је свесна жртва кнеза Лазара и храброст Милоша Обилића, његових побратима Ивана Косанчића и Милана Топлице, затим Југ-Богдана и девет браће Југовића (посебно барјактара Бошка), уз симболичне ликове попут Мајке Југовића и Косовке Девојке.
• Мотив издаје: Епска традиција је за коначни пораз неосновано оптужила Вука Бранковића. Историјске чињенице указују да Бранковић није починио издају на Косову, већ је наставио активну борбу против Османлија све док није пао у њихово заробљеништво, где је и преминуо.