Најважније из лекције
План-резиме
- Планинско-котлинска област
- заузима највећи део Србије, јужно од низија и обода
- четири јединице: Српско-македонска маса, Вардарска зона, Динарске и Карпатско-балканске планине
- Српско-македонска маса
- централни и југоисточни део; планине од гранита, гнајса и мермера, котлине од језерских и речних седимената
- композитна долина Јужне Мораве: Прешевска повија → Врањска котлина → Грделичка клисура → Лесковачка котлина → Печењевачко сужење → Сталаћка клисура
- планине: Дукат, Рујан, Бесна кобила (1.923 m), Варденик, Чемерник, Оштрозуб, Руј, Крушевица, Селичевица, Буковик, Рожањ; Кукавица, Гољак, Радан, Соколовица, Видојевица, Пасјача, Јастребац; Јухор, Црни врх
- вулкански трагови: купе Облик и Грот, Радан (Ђавоља варош)
- Вардарска зона
- Шумадијски блок: Гледићке планине, Котленик, Вујан, Рудник (Цвијићев врх, 1.132 m), Венчац, Букуља, Космај, Авала
- Јадарски блок („рудне планине“): Сувобор, Маљен, Повлен, Цер… ; Ваљевски крас
- Копаонички блок: Копаоник (Панчићев врх, 2.017 m), Равни Копаоник, Рогозна, Гоч, Жељин…
- Косовска котлина: меридијанска, окружена планинама; Велетин и Звечан – трагови вулканизма
- Динарске планине
- најпространији планински систем
- Старовлашке: Тара, Златибор, Звијезда, Голија (1.833 m)…; котлине Прибојска, Новопазарска, Сјеничка
- Проклетијске: Проклетије, Хајла, Жљеб…; глацијални облици
- Шарске: Шар-планина (Велика Рудока, 2.660 m) – највиша у Србији; Паштрик, Коритник
- Метохијска котлина између Проклетија и Шарских планина
- Карпатско-балканске планине
- исток Србије; магматске и седиментне стене; крашки рељеф
- Карпатске: Мироч, Дели Јован, Велики и Мали Крш, Хомољске, Кучајске планине, Ртањ, Бељаница
- Балканске: Озрен, Девица, Тресибаба, Сува планина, Стара планина (Миџор, 2.169 m)
- Тимочка еруптивна област (пре око 80 милиона година): андезитске лаве, лежишта бакра, злата и молибдена
Планинско-котлинска област – морфоструктура која заузима највећи део Србије, јужно од низија и њихових обода; у њој се смењују планине и котлине повезане клисурама.
Према начину постанка, правцу пружања и геолошкој грађи дели се на четири геотектонске јединице:
- Српско-македонска маса – централни и југоисточни део;
- Вардарска зона – између Српско-македонске масе и Динарида;
- Динарске планине – запад и југозапад;
- Карпатско-балканске планине – исток.
Српско-македонска маса – централни и југоисточни део области; планине од магматских (гранит) и метаморфних стена (гнајс, мермер), котлине прекривене млађим језерским и речним седиментима.
Висина планина опада од југа према северу; ерозија им је снизила и заравнила врхове.
Композитна долина – долина састављена од котлина повезаних клисурама, као што је долина Јужне Мораве.
- Прешевска повија – широко спуштено развође између сливова Црног и Егејског мора;
- Врањска котлина (од Бујановца до Владичиног Хана) → Грделичка клисура → Лесковачка котлина → Печењевачко сужење → Нишко-алексиначка котлина → Сталаћка клисура (крај долине).
Највиша планина масе је Бесна кобила (1.923 m).
- Источно од Јужне Мораве: Дукат, Рујан, Бесна кобила, Варденик, Чемерник, Оштрозуб, Руј, Крушевица, Селичевица, Буковик, Рожањ.
- Западно од Јужне Мораве: Кукавица, Гољак, Радан, Соколовица, Видојевица, Пасјача, Јастребац; западно од Велике Мораве: Јухор и Црни врх.
- Трагови вулканизма: купе Облик и Грот западно од Врања, Радан, термоминерални извори; Ђавоља варош на Радану – више од 200 земљаних купа (2–15 m) са андезитским блоковима, заштићена од 1995.
Вардарска зона – простор између Српско-македонске масе на истоку и Динарида на западу; обухвата Шумадијски, Јадарски и Копаонички блок.
- Шумадијски блок – везан за шумадијску греду (од Калемегданског рта до Рудника): Гледићке планине, Котленик, Вујан, Рудник, Венчац, Букуља, Космај, Авала.
- Јадарски блок – „рудне планине“: Сувобор, Маљен, Повлен, Медведник, Јабланик, Соколске планине, Јагодња, Борања, Гучево, Влашић, Цер; Ваљевски крас (Лелићки и Бачевачки).
- Копаонички блок – Чичавица, Рогозна, Црна гора, Жеговац, Козница, Копаоник, Пожар, Жељин, Гоч, Столови, Равна планина, Чемерно, Троглав, Јелица, Црнокоса.
Цвијићев врх (1.132 m) на Руднику је највиша тачка Шумадије; Рудник је хидрографски чвор – развође сливова Велике Мораве, Западне Мораве и Колубаре.
Копаоник (Панчићев врх, 2.017 m) је меридијански издужен око 75 km, име је добио по рударству; средишњи део је површ Равни Копаоник (1.700 m).
Косовска котлина – у јужном делу Вардарске зоне, меридијанског правца; окружују је Шар-планина, Црна гора, Жеговац, Гољак, Копаоник, Чичавица, Голеш, Црнољева, Језерска и Жар-планина.
- Трагови вулканизма: Рудник, Котленик, околина Љубовије и Корените, Борања, Рогозна, Велетин изнад Јањева, Звечан код Косовске Митровице.
Динарске планине – најпространији планински систем Планинско-котлинске области; обухватају Старовлашке, Проклетијске и Шарске планине.
- Старовлашке планине – Тара, Златибор, Звијезда, Чемерница, Златар, Гиљева, Голија (1.833 m, највиша), Јавор, Радочело; котлине Прибојска, Новопазарска, Сјеничка; крас на Пештерској висоравни, Тари, Звијезди и Златибору.
- Проклетијске планине – Проклетије, Хајла, Жљеб, Мокра гора, Мокра планина, Богићевица; у леденом добу под ледницима → глацијални облици.
- Шарске планине – Шар-планина, Паштрик, Коритник; пружају се меридијански до Пелопонеза.
Шар-планина је највиша планина у Србији – више од тридесет врхова изнад 2.500 m, највиши Велика Рудока (2.660 m); њоме пролазе границе са Северном Македонијом и Албанијом.
Метохијска котлина – између Проклетијских и Шарских планина; од Косовске котлине одвојена побрђем Дренице, Чичавицом и Црнољевом; дели се на Метохијску котлину у ужем смислу и Призренску котлину.
Карпатско-балканске планине – планине источне Србије, источно од Српско-македонске масе; грађене претежно од магматских и седиментних стена, са крашким рељефом.
Граница између Карпатских и Балканских планина: Сокобањска Моравица, Сокобањска и Књажевачка котлина.
- Карпатске планине – Мироч, Дели Јован, Велики и Мали Крш, Хомољске планине, Кучајске планине, Ртањ, Бељаница.
- Балканске планине – Озрен, Девица, Тресибаба, Сува планина, Стара планина.
Стара планина (Миџор, 2.169 m) – највиша и најпространија; дуга око 100 km, од Вршке чуке код Зајечара до Сребрне главе, наставља се на Балкан у Бугарској.
Тимочка еруптивна област – простор некадашње вулканске активности (пре око 80 милиона година), од Мајданпека до надомак Књажевца; лаве андезитског карактера; лежишта бакра, злата и молибдена.
- Котлине: Жагубичка, Тимочка, Сврљишка, Сокобањска, Белопаланачка, Пиротска.
- Тимочки вулкани по дејству су личили на Мон Пеле (Антили) и Котопакси (Еквадор).
Најважније:
- Положај: Планинско-котлинска област заузима највећи део Србије, јужно од низија и њихових обода.
- Четири јединице: Српско-македонска маса, Вардарска зона, Динарске и Карпатско-балканске планине.
- Српско-македонска маса: гранит, гнајс, мермер; највиша Бесна кобила (1.923 m); пресеца је композитна долина Јужне Мораве.
- Вардарска зона: Шумадијски, Јадарски и Копаонички блок; Копаоник (Панчићев врх, 2.017 m), Рудник (Цвијићев врх, 1.132 m).
- Котлине на југу: Косовска (јужни део Вардарске зоне) и Метохијска (између Проклетија и Шарских планина).
- Динарске планине: Старовлашке (Голија, 1.833 m), Проклетијске и Шарске; Шар-планина са Великом Рудоком (2.660 m) је највиша у Србији.
- Карпатско-балканске планине: крашки рељеф; Стара планина (Миџор, 2.169 m).
- Вулканизам: Тимочка еруптивна област (пре око 80 милиона година) – лежишта бакра, злата и молибдена.
