Најважније из лекције
План-резиме
-
Грађа и органеле ћелије
- Једро - садржи хромозоме и контролише све процесе у ћелији.
- Митохондрије - ћелијске органеле у којима се обавља ћелијско дисање и производи енергија (АТП).
- Ендоплазматични ретикулум - учествује у синтези масти и транспорту материја унутар ћелије.
- Рибозоми - органеле одговорне за синтезу протеина (ензими су по структури протеини).
- Лизозоми - врше унутарћелијско варење и разградњу различитих материја.
- Хлоропласти - органеле присутне само у биљним ћелијама, место одвијања фотосинтезе.
-
Основни ћелијски процеси
- Ћелијско (аеробно) дисање
- Одвија се у митохондријама.
- Разлагањем једног молекула глукозе настаје 38 молекула АТП.
- Фотосинтеза
- Светла фаза - одвија се на мембранама тилакоида у хлоропластима, где долази до разлагања воде и синтезе АТП-а.
- Тамна фаза - одвија се у строми хлоропласта, где се врши синтеза шећера.
- Ћелијско (аеробно) дисање
-
Нервни систем и механизми реаговања
- Пренос надражаја - надражаји које региструју чулни рецептори (нпр. механорецептори за равнотежу и слух у уху) преносе се преко нервних импулса до можданих центара.
- Синапса - спој између две нервне ћелије или нервне ћелије и ефекторског органа; у синаптичку пукотину се ослобађају неуротрансмитери (нпр. адреналин).
- Кора великог мозга - избразданост коре повећава укупну површину уз задржавање мање запремине.
- Стечени (условни) рефлекси - сложене моторне радње које се формирају учењем и вежбањем (нпр. пливање, писање, свирање).
-
Ендокрини систем и хомеостаза
- Жлезде и хормони
- Панкреас функционише као жлезда са спољашњим и унутрашњим лучењем.
- Рад ендокриног система координише се механизмом повратне спреге између хипоталамуса, хипофизе и других жлезда.
- И биљке поседују сопствене хормоне за регулацију раста и развића.
- Хомеостаза - одржавање стабилности унутрашње средине организма (нпр. терморегулација путем знојења код човека или транспирације код биљака).
- Матичне ћелије (ембрионалне и телесне) - неспецијализоване ћелије са својством брзог умножавања и диференцијације у специфичне ћелијске типове.
- Жлезде и хормони
Ћелија је основна градивна и функционална јединица свих живих бића. Састоји се од цитоплазме, ћелијске мембране и органела специјализованих за различите процесе.
| Органела | Главна улога | Карактеристике |
|---|---|---|
| Једро | Контрола свих процеса у ћелији, чување наследних информација | Садржи хромозоме (наследни материјал) |
| Митохондрије | Ћелијско дисање и производња енергије (\(\text{АТП}\)) | Енергетске централе ћелије |
| Рибозоми | Синтеза протеина (укључујући и ензиме) | Немају мембрану; налазе се слободни или на ЕР-у |
| Ендоплазматични ретикулум (ЕР) | Синтеза масти (липида) и транспорт материја | Мрежа мембранских цевчица и каналића |
| Лизозоми | Унутарћелијско варење и разградња материја | Садрже ензиме за разлагање крупних молекула |
| Хлоропласти | Обављање фотосинтезе | Присутни само код биљака и појединих аутротрофа |
Ензими су биолошки катализатори који су по својој хемијској структури протеини.
Ћелијско (аеробно) дисање је процес разградње органских материја уз присуство кисеоника (\(\text{O}_2\)), при чему се ослобађа велика количина енергије неопходне за рад ћелије.
\[1\text{ молекул глукозе} + 6\text{O}_2 \longrightarrow 6\text{CO}_2 + 6\text{H}_2\text{O} + 38\text{ молекула АТП}\]
Одвија се у митохондријама.
Фотосинтеза је процес у коме биљне ћелије уз помоћ светлосне енергије и хлорофила синтетишу органске материје (шећере) из неорганских (\(\text{CO}_2\) и \(\text{H}_2\text{O}\)).
| Фаза фотосинтезе | Место одвијања | Главни догађаји и продукти |
|---|---|---|
| Светла фаза | Тилакоиди хлоропласта | Разлагање воде (фотолиза), ослобађање \(\text{O}_2\) и стварање \(\text{АТП}\)-а |
| Тамна фаза | Строма хлоропласта | Фиксација \(\text{CO}_2\) и стварање шећера (глукозе) уз трошење \(\text{АТП}\)-а |
Пријем надражаја: Специјализовани рецептори примају сигнале из спољашње и унутрашње средине. На пример, механорецептори у уху региструју звучне таласе и промене положаја главе (равнотежу), а информације се путем осећајних (сензорних) неурона шаљу до мозга.
Синапса је спој између две нервне ћелије или између нервне ћелије и ефектора (мишића или жлезде).
Пренос сигнала у синаптичкој пукотини врши се помоћу хемијских супстанци - неуротрансмитера (нпр. адреналин).
Кора великог мозга је наборана и избраздана. Овим наборима се постиже да површина мождане коре буде знатно већа, док запремина остаје релативно мања, што омогућава смештај великог броја неурона унутар лобање.
- Урођени (безусловни) рефлекси: Аутоматски, ненаучени одговори организма присутни од рођења (нпр. трзање руке при додиру врелог предмета).
- Стечени (условни) рефлекси: Формирају се током живота вежбањем и учењем (нпр. свирање инструмента, писање, пливање, одржавање равнотеже на греди помоћу малог мозга и мишића).
Хормони су хемијски гласници које луче ендокрине жлезде директно у крв (или биљна ткива код биљака, нпр. етилен), чиме регулишу различите функције организма.
- Жлезде са спољашњим лучењем (егзокрине): Излучују продукте преко канала на површину тела или у шупљине органа (нпр. лојне, знојне жлезде).
- Жлезде са унутрашњим лучењем (ендокрине): Излучују хормоне директно у крвоток (нпр. хипофиза, надбубрежна жлезда).
- Мешовите жлезде: Имају и спољашње и унутрашње лучење - главни пример је панкреас (лучи дигестивне сокове у танко црево и хормоне попут инсулина и глукагона у крв).
Реакција организма на изненадни стрес или узбуђење одвија се прецизним редоследом:
- Нервни импулси из међумозга (хипоталамус) активирају регулаторни центар.
- Хипофиза лучи одговарајуће хормоне за стимулацију циљних жлезда.
- Надбубрежна жлезда лучи хормон адреналин.
- Долази до физиолошког одговора - убрзан рад срца, повећан притисак и припрема тела за реакцију.
Хомеостаза је способност организма да одржи стабилност и сталност своје унутрашње средине (температуру, ниво шећера у крви, количину воде).
Заштита од прегревања:
- Човек се од прегревања штити знојењем (испаравање воде са површине коже хлади тело).
- Биљка се штити транспирацијом (испаравање воде кроз стоме листова).
Матичне ћелије су недиференциране ћелије које имају способност интензивног дељења (самообнављања) и преображаја (диференцијације) у специјализоване типове ћелија.
| Тип матичних ћелија | Порекло | Карактеристике диференцијације |
|---|---|---|
| Ембрионалне | Рани ембрион (бластоцист) | Могу се развити у готово све различите врсте ћелија у телу (плурипотентне) |
| Телесне (одрасле) | Ткива одраслог организма (нпр. коштана срж) | Диференцирају се у ограничен број типова ћелија истог или сродног ткива |
Однос површине и запремине (\(S/V\)):
Мањи организми (или ћелије) имају већу вредност односа површине и запремине у поређењу са већим организмима. То омогућава ефикасну размену гасова, хране и топлоте кроз површину ћелије или тела.
Мањи организми (или ћелије) имају већу вредност односа површине и запремине у поређењу са већим организмима. То омогућава ефикасну размену гасова, хране и топлоте кроз површину ћелије или тела.
Ћелијски ниво: Ћелија садржи специјализоване органеле - једро управља процесима, митохондрије стварају енергију (\(38\text{ АТП}\) у аеробном дисању), хлоропласти врше фотосинтезу (светла фаза на тилакоидима, тамна фаза у строми), рибозоми стварају протеине, лизозоми врше варење, а ЕР синтетише масти.
Нервна координација: Механорецептори региструју надражаје, информација се синапсама помоћу неуротрансмитера шаље у мождане центре; сложени покрети (пливање, писање) представљају стечене рефлексе.
Хормонска регулација: Панкреас је мешовита жлезда; регулација хормона се врши повратном спрегом хипоталамус–хипофиза–жлезде.
Хомеостаза и развој: Сталност унутрашње средине одржава се механизмима попут знојења/транспирације. Ембрионалне и телесне матичне ћелије омогућавају диференцијацију ткива и обнову организма.
Нервна координација: Механорецептори региструју надражаје, информација се синапсама помоћу неуротрансмитера шаље у мождане центре; сложени покрети (пливање, писање) представљају стечене рефлексе.
Хормонска регулација: Панкреас је мешовита жлезда; регулација хормона се врши повратном спрегом хипоталамус–хипофиза–жлезде.
Хомеостаза и развој: Сталност унутрашње средине одржава се механизмима попут знојења/транспирације. Ембрионалне и телесне матичне ћелије омогућавају диференцијацију ткива и обнову организма.
