Најважније из лекције
План-резиме
-
Улога атмосфере
- Атмосфера – ваздушни омотач Земље; чува, мења и преноси енергију.
- Даје кисеоник (дисање), угљен-диоксид (фотосинтеза), азот (беланчевине).
- Одржава просечну температуру 14°C (без гасова стаклене баште –18°C), омогућава кружење воде и сагоревање.
- Штити од ултраљубичастих зрака (озон) и од удара великих метеорита.
- Метеорологија – процеси који мењају време; климатологија – клима, климатски типови и промене.
-
Састав атмосфере
- Сталан до 60 km: азот 78%, кисеоник 21%, остали гасови 1%; азот + кисеоник + аргон = 99,96%.
- Угљен-диоксид 0,034% – упија топлоту; његов раст → глобално загревање.
- Водена пара 0–4%; аеросоли – ситне чврсте честице (индустрија, саобраћај, вулкани, пожари).
-
Притисак, густина, слојеви
- Атмосферски притисак – тежина ваздуха; на нивоу мора 1.013 mb, на сваких 6 km опада за 50%.
- Густина опада са висином (гравитација); температура се мења неправилно.
- Пет слојева: тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера, егзосфера; границе: тропопауза, стратопауза, мезопауза.
-
Тропосфера
- До 10 km (полови 8 km, екватор 16 km); 80% масе, скоро сва водена пара.
- Нестабилна – стално мешање ваздуха; у њој магле, облаци, падавине (време).
- Загрева се од Земљине површине; температура опада до –50°C / –80°C.
- Тропопауза – баријера према стратосфери.
-
Стратосфера
- До 50 km; стабилна, температура расте изнад 20 km.
- Озонски омотач (15–30 km) упија штетно ултраљубичасто зрачење; озон се стално ствара и разграђује.
-
Виши слојеви
- Мезосфера до 80 km, око –90°C; сагоревају метеороиди.
- Термосфера до 1.500°C; поларна светлост око магнетних полова (65°–72°).
- Егзосфера – најистуренији слој, без јасне горње границе.
- Јоносфера (60–1.000 km) – јонизован ваздух, простирање радио-таласа на велике даљине.
Атмосфера – ваздушни омотач Земље који учествује у њеним кретањима; велики природни систем који мења, чува и преноси енергију.
- Гасови за живот – кисеоник (дисање), угљен-диоксид (фотосинтеза), азот (биљне беланчевине).
- Заштита од температурних екстрема – водена пара, угљен-диоксид, метан и озон дају просечну температуру од 14°C (без њих –18°C).
- Кружење воде – водена пара је атмосферски гас и главна компонента циклуса.
- Сагоревање – кисеоник омогућава сагоревање и производњу енергије.
- Заштита од зрачења и метеорита – озон упија највећи део ултраљубичастих зрака; атмосфера штити од удара великих метеорита.
Метеорологија – наука о физичким процесима у атмосфери који утичу на стварање и промену времена.
Климатологија – део физичке географије који изучава климу, факторе настанка климатских типова, њихово распрострањење и климатске промене.
Састав ваздуха сталан је до око 60 km: азот 78%, кисеоник 21%, остали гасови 1%; азот, кисеоник и аргон чине 99,96% запремине.
- Азот – претежно неактиван гас, важан за синтезу протеина у биљкама.
- Кисеоник – други по заступљености, настаје фотосинтезом (шуме, алге, фитопланктон); не гори, али потпомаже горење.
- Угљен-диоксид – само 0,034% атмосфере; настаје сагоревањем, дисањем, ферментацијом; упија топлоту и као изолатор контролише температуру; његово повећање доприноси глобалном загревању.
- Водена пара – од 0% до 4%; испарава са водених површина, влажног земљишта, из капљица облака и кишних капи.
- Други гасови – неон, хелијум, метан, криптон, водоник, озон; са површине амонијак, сумпор-диоксид и др.
Аеросоли – загађујуће материје распршене у ваздуху у облику честица или ситних капљица; потичу из индустрије и саобраћаја, али и од вулкана и пожара.
- Прашина из Сахаре ношена ветром пада у Европи и Северној Америци.
- Ерупција Пинатуба (Филипини, 1991) избацила је пепео до 40 km висине и снизила глобалну температуру за 0,5°C.
Атмосферски (ваздушни) притисак – последица тежине ваздуха коју изазива Земљина гравитација; на нивоу мора у просеку 1.013 mb.
- Притисак – опада са висином, на сваких 6 km смањи се за 50%.
- Густина – опада са висином, јер гравитација привлачи молекуле ка центру Земље.
- Температура – мења се неправилно; према њеној промени атмосфера се дели на слојеве.
Пет слојева: тропосфера (до 10 km), стратосфера (до 50 km), мезосфера (до 80 km), термосфера и егзосфера (изнад око 400 km). Границе: тропопауза, стратопауза, мезопауза.
- Граница активног коришћења атмосфере је 100 km (изнад су свемирски летови); граница атмосфере и безваздушног простора је на око 10.000 km.
Тропосфера – најнижи, најгушћи и најтањи слој атмосфере; просечно до 10 km (изнад полова 8 km, изнад екватора 16 km).
- Маса и водена пара – око 80% масе атмосфере и скоро сва водена пара.
- Нестабилност – ваздух се стално креће и меша, па се време мења; авиони због турбуленција лете у доњем делу стратосфере.
- Временске прилике – у њој настају магле, облаци и падавине.
- Загревање – главни извор топлоте је Земљина површина; температура опада са висином, до –50°C (изнад полова) и –80°C (изнад екватора).
Тропопауза – танак слој на врху тропосфере у коме се температура не мења са висином; баријера која спречава прелазак ваздуха из тропосфере у стратосферу.
Стратосфера – други слој атмосфере, до 50 km; стабилан слој јер је топлији, ређи ваздух изнад хладнијег, гушћег.
- Температура – стабилна до око 20 km, а затим расте због апсорпције ултраљубичастог зрачења.
- Слабо мешање – вулканска прашина у стратосфери остаје годинама.
Озонски омотач – слој озона (O₃) на висини од 15 km до 30 km; неколико молекула озона на милион молекула ваздуха, али много више него у остатку атмосфере.
Ултраљубичасти зраци разбијају O₃ на O₂ и O и при томе се апсорбују; атом и молекул кисеоника се поново спајају у озон, па количина озона остаје непромењена.
Стратопауза – граница између стратосфере и мезосфере.
Мезосфера – слој до 80 km; температура опада до око –90°C, ваздух веома редак; у њој сагоревају метеороиди.
Термосфера – слој у коме температура достиже 1.500°C; у њој настаје поларна светлост.
Поларна светлост – светлосна појава коју стварају електрони и протони изван атмосфере при деловању на атоме виших слојева; јавља се око магнетних полова, најчешће између 65° и 72° географске ширине.
Егзосфера – највиши, најистуренији слој, који се постепено спаја са вакуумом; атмосфера нема јасну горњу границу.
Јоносфера – део атмосфере од око 60 km до 1.000 km (термосфера и делови мезосфере и егзосфере) са много наелектрисаних честица; омогућава простирање радио-таласа на велике даљине.
- Северна светлост – Аурора Бореалис, јужна светлост – Аурора Аустралис.
- Радио-таласи – таласи велике таласне дужине и ниске фреквенције.
Најважније:
- Атмосфера: ваздушни омотач Земље који даје гасове за живот, штити од зрачења, метеорита и температурних екстрема.
- Састав: азот 78%, кисеоник 21%, остали гасови 1%; сталан до 60 km висине.
- Угљен-диоксид: само 0,034%, али упија топлоту; његов раст доприноси глобалном загревању.
- Притисак: на нивоу мора 1.013 mb, на сваких 6 km опада за 50%; атмосферу задржава гравитација.
- Пет слојева: тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера, егзосфера – подела према промени температуре.
- Тропосфера: најгушћи слој (80% масе, скоро сва водена пара), загрева се од Земље, у њој је време.
- Озонски омотач: у стратосфери, 15–30 km; упија штетно ултраљубичасто зрачење.
- Термосфера: до 1.500°C, поларна светлост; јоносфера (60–1.000 km) преноси радио-таласе.
