Пријави се Google налогом
Најважније из лекције
План-резиме
- Подела земљишта
- Тип зависи од матичне стене, климе, нагиба терена; разлике у боји, дебљини, хумусу, хоризонтима, задржавању воде.
- Типска (развијена) – везана за биоме и климу, јасни хоризонти.
- Атипска (азонална) – ерозија, вулкани, човек; млада, без изражених хоризоната.
- Тропи и пустиње
- Латерити тропских кишних шума (Амазонија, Конго, ЈИ Азија) – кише испирају хранљиве материје из А хоризонта; плодан само танак слој.
- Саванска земљишта – латерити мање кисели, плоднији (смена кишне и сушне сезоне); смонице (вертисоли) – глиновите, пиринач, кукуруз, памук.
- Аридисоли – неплодни, мало хумуса (Сахара, Калахари, Намиб, Гоби, Такламакан); слатине – кора соли (Слано Копово).
- Степе – чернозем
- Чернозем (црница) на лесу – траве, глисте и микроорганизми дају много хумуса; мало падавина га не испира.
- Најплодније земљиште на свету; Панонска, Влашка, Источноевропска низија, јужни Сибир, Војводина, Мачва, Стиг; прерије; Пампа, источна Кина.
- Шуме умерених ширина и поларне области
- Подзоли (пепељуше) – кисели, испрани, пепељастосиви; тајге; код нас изнад 1.000 m; пашњаци и кромпир.
- Гајњаче (камбисоли) – смеђе, умерено плодне; стеља их обогаћује; воће и винова лоза; јужно од Саве и Дунава.
- Гелисоли – замрзнути, тундра, пашњаци за ирвасе.
- Црвеница и мочварна земљишта
- Црвеница – од кречњака у крашким удубљењима; оксиди гвожђа и алуминијума; дуван, лоза, средоземно воће.
- Мочварна (глејна) – мало кисеоника, стварају тресет (гориво, ђубриво).
- Азонална земљишта
- Алувијална – речни нанос, поплаве их обогаћују.
- Елувијум (крупан, на месту) и делувијум (ситнији, у подножју падина) – прва фаза педолошког покривача.
- Вулканска (андосоли) – веома плодна (Јава); антропогена – дело човека, депоније и копови неплодни.
Тип земљишта – земљиште одређених особина (боја, дебљина, садржај хумуса и минералних материја, број хоризоната, задржавање воде) које зависе од матичне стене, климе, нагиба терена и других фактора.
- Типска (развијена) земљишта – везана за природне зоне (биоме), условљена климом, са јасно израженим хоризонтима.
- Атипска (неразвијена, азонална) земљишта – нису везана за зоне и климу; настају ерозијом, вулканским процесима или деловањем човека; млада, без изражених хоризоната.
Јединствену класификацију тешко је дати, јер државе користе различите поделе са много типова, подтипова и варијетета.
- Типска: земљишта тропских кишних шума, савана, пустиња, степа, шума умерених ширина, поларних области, црвенице и мочварна земљишта.
Латеритна земљишта – земљишта тропских кишних шума (Амазонија, басен Конга, југоисточна Азија).
Много органске материје, али обилне кише испирају хранљиве састојке из А хоризонта дубоко у тло, изван домашаја биљака – плодан је само танак површински слој; после крчења шуме плодност нестаје за неколико година.
- Саванска земљишта – латерити, мање кисели; испирање у кишној сезони прекида се у сувој, па су плоднији (Бразилска висораван, долина Ориноко, Африка, Индија, северна Аустралија).
- Смонице (вертисоли) – у сувљим деловима савана; много глине, релативно плодне – пиринач, кукуруз, памук.
- Пустињска земљишта (аридисоли) – неплодна, врло мало хумуса, споро образовање (Сахара, Калахари, Намиб, Гоби, Такламакан, север Мексика, југозапад САД, унутрашњост Аустралије).
- Слатине – слана земљишта: подземна вода се пење и испарава, остаје кора соли; непогодне за биљке.
- Слано Копово – слатина у Србији; бела кора соли остаје после испаравања воде.
Чернозем (црница) – главни тип степских земљишта (молисола); настаје у умереноконтиненталној клими, најчешће на лесу.
Густе траве дају много биљних остатака које микроорганизми и глисте разлажу у хумус (црна боја); мало падавина не испира хумус, па се гомила у А хоризонту – најплодније пољопривредно земљиште на свету.
- Евроазијски појас – Панонска, Влашка и Источноевропска низија, јужни Сибир; у Србији Војводина, Мачва и Стиг.
- Северноамерички појас – прерије јужне Канаде и централних САД.
- Слична земљишта – источна Кина и аргентинска Пампа.
- Области чернозема су житнице света: природна вегетација је уништена, а земљиште интензивно обрађено.
Подзоли (сподосоли, пепељуше) – кисела земљишта хладне и влажне климе, у тајгама; јако испрана, пепељастосива (руски зола – пепео), песковита; погодна само за пашњаке и кромпир. У Србији на планинама изнад 1.000 m.
Гајњаче (камбисоли) – смеђа земљишта листопадних шума (гај – шума), умерено плодна; воћарство и виноградарство; у Србији на брдима и нижим планинама јужно од Саве и Дунава.
- Шумска стеља – слој опалог лишћа; њеним труљењем гајњаче се обогаћују органском материјом.
- Поларна земљишта (гелисоли) – замрзнута већи део године, биохемијски процеси прекинути; лети горњи слој постаје блатњава маса; вегетација тундре, пашњаци за ирвасе (север Евроазије и Северне Америке, обала Антарктика).
Смонице се јављају и у листопадним шумама и ливадама умерених ширина, мада су типичније за саване.
Црвеница – латеритно земљиште, највише у средоземној клими; настаје растварањем кречњака – нерастворљиви остатак се таложи у вртачама, увалама и крашким пољима.
Глиновита, сиромашна органском материјом; црвену боју дају оксиди гвожђа и алуминијума; погодна за дуван, винову лозу и средоземно воће. У Србији (Динарске и Карпатско-балканске планине) измењених одлика.
Мочварна (глејна) земљишта – у областима стално или дуго под водом; мало кисеоника, органска материја се непотпуно разлаже.
- Тресет – маса полураспаднутих биљних остатака; гориво или природно ђубриво. Исушена мочварна земљишта са више хумуса су плодна.
- Алувијална (флувисоли) – речни нанос (шљунак, песак, глина, муљ); мало хумуса, али их поплаве обогаћују минералима – плоднија; у Србији уз Дунав, Саву, Тису и Велику Мораву.
- Елувијум – крупан материјал (камење) који остаје на месту распадања стена.
- Делувијум – ситнији однесени материјал нагомилан у подножју падина.
- Вулканска (андосоли) – од вулканског пепела; богата минералима, веома плодна, густо насељена подручја.
- Антропогена (антропосоли и техносоли) – настала деловањем човека: орање, ђубрење, пестициди, наводњавање, одводњавање, уклањање камења, премештање земље, депоније.
Елувијум и делувијум су прва фаза стварања педолошког покривача. Земљишта депонија и површинских копова су неплодна и тешко се ревитализују.
- Поља пиринча на плодном вулканском земљишту у подножју вулкана на Јави (Индонезија).
Најважније:
- Подела: типска (развијена, зонална, са хоризонтима) и атипска (неразвијена, азонална, без изражених хоризоната).
- Тропске кишне шуме: латерити – кише испирају хранљиве материје, плодан је само танак површински слој.
- Саване: латерити мање кисели и плоднији; смонице (вертисоли) богате глином.
- Пустиње: аридисоли – неплодни, мало хумуса; испаравањем подземних вода настају слатине (Слано Копово).
- Степе: чернозем на лесу – највише хумуса, најплодније земљиште, житнице света (Војводина, Мачва, Стиг).
- Умерене шуме: подзоли (кисели, испрани, тајге) и гајњаче (смеђе, умерено плодне, листопадне шуме, стеља).
- Поларне области: гелисоли – замрзнути, тундра, пашњаци за ирвасе.
- Црвеница: од нерастворљивог остатка кречњака; оксиди гвожђа и алуминијума; дуван, лоза, средоземно воће.
- Мочварна земљишта: мало кисеоника – тресет.
- Азонална: алувијална, елувијална, делувијална, вулканска (веома плодна) и антропогена (дело човека).
