Пријави се Google налогом
Најважније из лекције
План-резиме
- Вертикална зоналност
- Вертикална (висинска) зоналност, спратовност – смена природних зона с повећањем надморске висине.
- Вегетациони спратови – зоне које се смењују у вертикалном правцу.
- Навише постаје хладније, шуме се проређују и нестају, врх је често без биљака.
- Фактори
- Температура ваздуха – главни фактор, опада са висином.
- Падавине – до одређене висине расту, затим опадају.
- Земљиште на врховима танко и сиромашно хранљивим материјама.
- Утичу и експозиција, нагиб и изложеност влажним или сувим ваздушним масама.
- Присојна и осојна страна
- Присојна – изложена Сунцу, топлија и сушнија; осојна – хладнија и влажнија (буква).
- Алпи: на југу спратови допиру више (четинари до 2.400 m, на северу до 2.200 m).
- Географски положај
- Планине у нижим географским ширинама имају више спратова.
- Најнижи спрат одговара природној зони у којој је планина.
- Тропска планина: тропске кишне шуме → листопадне → четинарске → алпска тундра → снег и лед.
- Спратови у умереном појасу (Алпи, Карпати, Копаоник, Стара планина)
- Листопадне → мешовите → четинарске шуме → планински пашњаци → снег и лед.
- Горња граница шума – висина до које успевају шуме; на Алпима 2.000–2.500 m.
- Планински пашњаци (алпски појас, алпска тундра) – трава и ниско жбуње.
- Зона снега и леда
- Изнад снежне границе; њена висина зависи од географске ширине, надморске висине, експозиције и удаљености од извора влажности.
- Негативне температуре и велики нагиби – услови изузетно неповољни.
Вертикална (висинска) зоналност, спратовност – смена природних зона са повећањем надморске висине.
Вегетациони спратови – природне зоне које се смењују у вертикалном правцу.
Од подножја ка врху планине постаје све хладније, шуме се проређују и на одређеној висини нестају, а на врху биљног покривача често нема.
- Природне зоне се смењују хоризонтално (од екватора ка половима) и вертикално (од подножја ка врху планине).
- Температура ваздуха – главни фактор; опада са порастом надморске висине.
- Падавине – до одређене висине се повећавају, а затим смањују.
- Земљиште – на највишим деловима високих планина танко и сиромашно хранљивим материјама.
- Експозиција и нагиб страна – утичу на састав биљног света.
- Изложеност влажним или сувим ваздушним масама – влажна и сува страна планине имају различите спратове.
- Географски положај планине – утиче на број спратова.
Експозиција – оријентација планине у односу на стране света.
- Присојна страна – изложена Сунцу, топлија и сушнија.
- Осојна страна – није изложена Сунцу, хладнија и влажнија; на њој чешће расте буква.
На присојној страни сви спратови допиру више него на осојној.
- Алпи (југ / север): листопадне шуме до 1.100 / 900 m, мешовите до 1.700 / 1.500 m, четинарске до 2.400 / 2.200 m, планински пашњаци до 3.000 / 2.900 m, изнад – снег и лед.
Планине у нижим географским ширинама имају већи број вегетационих спратова од планина у вишим географским ширинама.
Вегетација најнижег спрата одговара природној зони у којој се планина налази.
- Висока тропска планина: тропске кишне шуме → листопадне шуме умереног појаса → четинарске шуме → алпска тундра → снег и лед.
- Хоризонтално, од екватора ка полу: тропске кишне шуме → листопадне шуме → четинарске шуме → тундра → снег и лед.
Алпи, Карпати, Копаоник, Стара планина и друге планине умереног појаса имају, од подножја ка врху, ове спратове:
- Листопадне шуме – најнижи спрат.
- Мешовите шуме – прелазна зона између листопадних и четинарских.
- Четинарске шуме – на већим висинама, због нижих температура.
- Планински пашњаци (алпски појас, алпска тундра) – изнад горње границе шума; трава и ниско жбуње, клима сувише хладна и сува, земљиште плитко и неразвијено.
Горња граница шума – надморска висина до које успевају шуме; зависи од температуре ваздуха, експозиције, земљишта и влаге.
- На Алпима је горња граница шума на 2.000–2.500 m надморске висине.
Зона снега и леда – највиши делови планина, изнад снежне границе.
Снежна граница – висина изнад које се простире зона снега и леда; зависи од географске ширине, надморске висине, експозиције терена и удаљености од извора влажности.
Негативне температуре ваздуха и велики нагиби терена чине услове за развој земљишта и живог света изузетно неповољним.
Најважније:
- Вертикална зоналност: смена природних зона с повећањем надморске висине; зоне су вегетациони спратови.
- Главни фактор: температура ваздуха опада са висином; падавине до одређене висине расту, па опадају.
- Земљиште на врховима: танко и сиромашно хранљивим материјама – неповољно за биљке.
- Експозиција: присојна страна топлија и сушнија, осојна хладнија и влажнија; на присојној спратови допиру више.
- Географски положај: планине у нижим географским ширинама имају више спратова; најнижи спрат одговара зони у којој је планина.
- Умерени појас: листопадне → мешовите → четинарске шуме → планински пашњаци → снег и лед.
- Горња граница шума: на Алпима 2.000–2.500 m; изнад ње алпски појас (алпска тундра).
- Снежна граница: зависи од географске ширине, надморске висине, експозиције и удаљености од извора влажности.
